Branič

БРОЈ 3.

Б Р Л Н И Ч.

121

сташа у којој је преовлађивао јуридччни елеменат. Млади људи са заносом пратили су даровита предаваља лекгора, и прожимали се убеђењем: да је историја права пајважнији део историје и да се сав историјски иокрет потиунпе изражава усмечи јуристичких установа и нојмова. Ев ■ како карактерише лекције Каволинове један од његових слушалаца (про®есор Бестужев Рјумимј; „Јога и сада ми је свеж утисак, који изнесох из оних лекција, пуних младићска жара, ведрине и живости. ПроФесор беше тада ис 2 тако млад, као и љегови ђаци; отуда је његово одушевљење електрич ном варницом прожимало и његове студенте. Свеколико значење целокунног руског историјског живота, још и сада запечаћено са седам печата, изгледаше нам онда већ постигнуто и јасно. Ми веровасмо у то значење, јер нам се предавало најјезгровитијом беседом најбољег проФесора, кога сам имао прилике да слушам." С тим погледима Кавелин је упознао и руеку публику у чланку „Поглед на правно стање старе Русије" печатаном у Совретенику за 1847 г. Плодовити ироФесорски рад Кавелина прекинут је 1848 г. Тада је оставио универзитет и прешао из Москве у Петроград. Ту се бавио искључиво литературом више година од 1848—1857. Стојаојеу свези са редакцијама Совреленика и Отечественннхв Запис о к б. У тим журналима печатао је читави низ чланака, већином критичке студије на дела о руској историји и о праву. Чланци тога времена, заватају три тома његових целокупних радова. У 18 7 г. у судби Кавелина и у историји сељачкога иптања, ш вршио се преврат. Те године примио је кателру руског грађанског правз, на нетроградском универзитету. У скоро затим позван је да даје лекције пок. наследнику цесаревићу. 20 новемра те исте године изишао је позив Императора рускоме племству, на рад око ослобођења сељака. Користећи се нриступом у двору, Кавелин није пропустио ни јсдау прилику, да јс не уиотреби на евоју омиљену идеју: ослобођење сељака. Оним истим језиком, оном истом чаробном беседом, којом је напајао универзитетску младсж, говорио је Кавелин и наследнику Цесаревићу у његову кабинету, и великој кнегињи Јелени Павловној, о ослобођењу сељака. Глас Кавелина, искрен, убедљиви, није могао проћи без уплива на оне, којима је предстојало да ускоро, у практичноме животу остваре дело ослобођења, — и, ето ту ваља тражити почетак озбиљног његовог уплива на судбину сељачког нитања. Одма после оног царског позиза, Кавелин је живо прегао на рад. У зиму те исте године држао је у Москви једну значајну беседу, која је била одломак једне његове расправе, 0 новим условима сељачкогп стања. Та расправа ишла је најпре од руке до руке њего-