Branič

БРОЈ 3

Б Р А Н И Ч.

105

на каквом јавном друму прикрио какву своју ствар у намерп, да тражи да му за љу нлати општина, (као што у Ен глеза нрописује закон) — то се такође сматра као кажњпво. али 0'јст пе као крађа. 1 ) Овако »сарактеркшући та оба дела, евглеско казнено право није дало разлога за што кх не сматра као крађе; нити опет изрском вели, каква би то била кривица. Но за што оно та дела не сматра за крађе, то шгје тешко известп из саме деа>ин ;ц је крађе, као што смо је вапред цитиралн. Кра1)а је, као што ре осмо, незаконо узимање туђе кретпе ствари; а у овил елучајима човек узима своју ствар, па за то је ирпродно, да се то не сматра као крађа. Али и ако се у оволико може одобрнти гледаште енглеског казненог ирава, опет му се мора замерити, што не каже: какве би кривице то биле, Ту празнину енглеског казненог права ми не смемо оставити непопуњену. Морамо казатп, како се сматрају та дела, премда не на основу енглеског казнепог права, већ нарочпто по теорији казненог права у опште. Таква дела, као што су ова два, која споменусмо напред, теорпја казненог права зове : „кажњиво користољубље," или као што веле Немци ,,м1га1ћагег Е^ешш^г." 2 ) После овог објашњења да се вратимо на д ље погледе енглеског казвеног права. Тји:о оно не сматра за крађу ни ова два случаја, која ћемо сад иомепути. Ако би жена однела ствари свога му жа, Енглези не узнмају да је то крађа. 3 ) А исто тако, ако би једна ствар прппадала двојици или више лицима, па бн је један од њих кришом однео и на своју корист употребио, ии то енглеско казнено нраво не зове крађом. 4 ) Овакво своје гледиште, у оцени ових дела Енглези бране тиме, што на жена, а ни господар не узима ствар из туђег притежања. Ту је притежање заједничко ; а зна се, да појам крађе апсолутно замишља узимање из туђег нритежања. 1 В1аек84опе, вњнга 6. стр. 170. 2 ј Оррепћо!!', § §. 271 и 272. 3 ) 8 1; е р ћ е п, етр. 262 4 ) 8 I е п ћ е 11. стп 2(?<