Branič

БРО.Г 4. Б Р А Н И Ч. <^47

исто; као п да лопов може бити и опај, који кра^ом не смера да користи баш себе самог, ми ћемо то доказати при крају овог одехка. А сад да пређемо па оне закључ^е, које енглесчо казнеио право изводи из оног услова: „аццпо ?игапсИ." Тако енглеско казнено право из тог израза „атшо Л*гапДГ" изводи, пре свега, да не може учинити крађу^онај, који би био лшпен свести и слободне воље, дакле у*Кога не би могао ни да се зачне тај ап1пш8 ГигапсН. Ово је врло важан закључак, јер од њега завнси казнена одговориђст или неодговорност у опште. Но сем овога, енглеско казвено нраво из оног израза: ашшо ^игапсН пзводи и други, такође важан, закљуадк. Тако оно на тоVI оспову поставља као правнло, да нема крађе ни онде, где кривац не би ствар узео у намери да је потроши п тиме њеног госиодара оштети , већ гди бп само послугу еа том ствари извршао без господарева знања, дакле самовољно. Ово ћемо најбоље објаснитп прпмерима, па за то ћемо се њима и послужати. Тако ако би слуга без господарева знања узео коња из штале и ако би се послужио њиме, па бц га опет сам у шталу вратио, то не би бпла крађа, већ само врста злоупотребе поверења. Или ако би какав тежак узео илуг свога комшије. кој« би овај оставио у пољу, и пошго би се њиме послужпо, ако бн вратио на своје место, ни то не би била крађа, већ само забрањено коришћење туђом имованом. Или најпосле, кад би ко узео туђу стоку и са њом радио под изговором, да на'„основу каквог закупа туђе некретне имовине, има право послуге са том стоком, на бн стоку тек носле вратио, и то не би била крађа, већ опет само недозвољено коришћење туђом имовином. Наравно, да је у свима тим и подобним случајима, тешко распознати: када постоји крађа, а када опет друго, блаже, кажњиво дело. Но енглеско казнено право старало се, да бар колико-толико олакша тај посао. Оно је прописало два правила, по којима ваља ценити, да ла постоји кра-