Branič

ч БРОЈ 4.

В Р А Н II Ч.

143

ши нема ни једле телесне иокретне ствари, која се не би могла из руке у руку предати; али свакојако постоје код неких због њихове величине, тежпне и гломазностп велике механичке тешкоће и пезгоде кад би се баш морале из руке у руку предавати, Има дакле смпсла, да се закоиодавад за то иобрине, да се у томе погледу саобраћају учини олакгаица, али да је једнно та кву олакшицц аустријски законода вац у §-у 427. имао на уму, он би се извесно лт/кчује из разио. За р код сваке збирн е ствари_ н оо тоји иоменута тешкоћа^ а зар он а с друге с трапе постојн о пет с, амо код зб нрнпх ствари ? Извесно је да има веома много збирних ствари, код којих без велнке тешкоће може бита обкчне телесне нредаје из руке у руку, тако н. пр. једна каља приватна библиотека може се без велике муке предати из руке у руку, па тако нсто и дућапскн еснап, па збирка слика н т. д. Сва којако се дакле о збнрним стварима не може тако апсзлутно каза тп да оне „по самоме своме створу или природи не доиу штају телесну нредају," па ипак је аустр. законодавац тако казао, изразио се апсолутно а пе хинотетично и то у ту класу сгвари увршћује стовариште робе п остале збирне ствари без разлике. Да је законодавац просто само мислио на мехлничке тешкоће при предајн одвише гл «мазних н великпх збпрпих ствари, опда се ваљда код њега може претпоставпти толико логике и закоиске стилистике, да би €е оп ту знао изразитн онако, како тој његовој мисли и намерп одговара. Друго је иешт о, (ад се. ка же да при нек ој с т вар без велике тешкоКе и омговлачења не може бити телесне предај е, а сасвиа је_ друго кад се каже ла извесне стварп „ио самоме своме створу или својој нрнроди пе доиушта/у те.-есну предају"; у првоме случају каже се управо да те телесне ствари впстрактно узевши доиуштају телесну нредају, алп је она само са тешкоћама и одуговлаче.љем скопчана, а у другоме случају на протнв каже се да се сам њпхов с.вор, њихова природа иротиви свакој телесној предаји — па зар то није велика разлика? И кад при свем томе поменути нравнички писци и тумачи у закону хоће да прочигају онај први смисао, ма да је законодавац пре■судно овај другп казао, онда по моме скромноме мишл>ењу пзгледа, да се чипн насиље законскоме тексту, да се ои силом натеже на калун тумачевога мишл.ења. Морам одмах напоменутн да бн ми овде др. Деренчин или који други правник могао учинптл овакав прнвпдио ое-