Branič

178

Б Р А Н И Ч.

БРОЈ 5.

љена . Кад се дакле каже „власник стаца, библнотеке и т. д." онда је то само скраћени израз за „власник свију иоједнних оваца, свију иојединих книга ", које стадо или библиотеку састављају, Дакле је ту увек стало до својане на сваком поједином комаду и према томе онда онај, коме продавац предаје својину на таквој „целпни", не добија тиме својину и на оним саставцима те целине, који се у њој истива налазе али продавцу не ирииадају, с тога н. пр. украдена овца, која се у стаду нашла, не прчпада у својину власнику стада само с тога, што је и она у томе колектирноме називу обухваћена и предата. Оаа јесте и остаје и после тога туђа ствар. И кад се да кде у по некоме сл учају у правноме са обраћају не к а збирна ствар сматра као нека од промене и судбине појединих с аставака н езависна целина, онда то не бива_!нити^може ^ити~наГоМову правнога правила, општега законскога опредељаја, него то се оснива само на иосебној вољи сгранака или опога, ко ји нешго о таквој ствари наре ј) УЈе. Дакле такав збирни или колективни појам у праву има само значења као помоћно срество за интериретацију (тумачење) ириватне воље у појединоме случају, али никако нема значење неке сталне правне категорије као што је н. пр. јуристичко или правно лице. На основу свега, што сам навео и изложао, мислим да ће сада бити доста јасно свакоме, да су §. 19 1. а затпм §. §. 288. и 308. нашега граћ- закони ка, у"ко лик о се тичу збирн их ствари, основа ни на погреш ном заст аредом схвата њу , да су доиста само одјек старије доктори не. која према данашњим теоријским иогледпма пема никаквога знач ења. Мислим да сам овим својим разлагањем бар колико толико допринео, да се и у нашој правној литератури то питање о збирним стварима претресе и расправст. И ако је даклз ова расправа непотпуна па можда у појединостима и погрешна (радо ћу примити сваку исправку), зато ипак мислим да није била сувишна. 3 )

8 ) 0 тоие, да она вије бида сувишна, могло ме је поред осталога убедити И оно, што нађох у чланку мога пријатеља госп. Ианте Ј. СавиКа, који је штампан у 1- броју овога цењенога часописа под насдо-ом „Једно питање и8 права о непокретвој зал зи." Претресајућа једно практички гажно питање из хипотекарно а права г. Панта у потврду своме мишљењу наводи међу осталим и § 191 грађ. законика. Ја се овде не мислим н«ти м гу упуштати у мериторно претресање самога питаља (ма да ћу тек у кратко напоменути да се у главној тези слажем са г. Пантом) но хтедох само на то да укажем, да је §. 191. у г. Оавићевој расправи иогрешно наведен, јер се он никако и не тиче онога питања, о коме се говори у