Branič

БРОЈ 5.

Б Р А Н И Ч.

183

Оволико о енглеском обичајном казненом ираву у овом гштању. А сада да видимо шта вели иисано енглеско казнено нраво о истом питању. Писано енглеско казнеио право одсудно се раз.1шкује од обичајног енглеског казненог права у овом цредмету. Оно изреком прописује, да постоји крађа и онда, кад би ко узабрао и однео на прилику тућу воћку. или посекао и однео туће дрво . Нарочити закони. којима је тако било прописано, доиесени су за владавине: Јелисавете (од 1558 до 1603 године;) Карла II. (од 1660. до 1685 године) и Ђорђа II. (од 1727 до 1760 године). Ти закони одређивала су разне казне за онога, који би узео из туђе баште или воћњака воће • који би посекао и однео туђа дрва или у опште ма какво раетиње. Оии су нстина нарочито повлачили разлику између тога, да лије дело учињено дању илп ноћу, и ирема томе су одређивали п већу или мању казнену одговорносг. Но то се све овде нас не тиче, иа за то н нећемо даље о томе да го воримо. Но нама је главно било то, да консгатујемо, како су тн ппсани законп таква п подобна дела огласили за крађе. 1 ) Тако дакле данашње енглеско казнено право одбацило је, што се тиче плодова и растиња у опште, ону погрешну теори!у старог казненог нрава, по коме ствари некретнеу смислу грађанског права као да не бп могле бити предметом крађе. Оно је на протпв усвојило правилио гледпште, по коме предметом крађе може да буде све, што се само може кренута с места на место. 2 ) (НАСГАВИ-Е.Е СЕ.)

ПОЛЗДИЈА И АЈДУЦИ. (СВРШЕТАК.) ТТТто је најчуднпје, све ово, о чему смо до сада говорили, бива ила бар може да буде, у доба кад за смртнег казне постоји такав закон, по коме се на ту казну не сме ннко осудити при редовном суђењу ни по „сумњи", пи по

^ В1аска 1опе књвга 6, стр. 173 и 174. г ) 8 (; в р ћ е п, реч. књига, стр. 289—291.