Branič

190

В Р А Н И Ч.

ВРОЈ 5.

Но Мојспј ево м закону, човек је могао иуститд јкену и дати јо ј р аспусну к љнгу. 1 ) У Риму .је човек та кође могао у свако доба да се разведе. Хрпшћанство је свему овоме стало на пут, и брачна је заједница постала трајпа и нераздвојна. Хрншћански брак закључује се у црква пред олтаром, где свећених молитвом и благословом, утврђује ту везу пред искупљеннм светом. Ту није довољно да човек и жена само изјаве како пристају да ступе у ту заједницу, него се тражи, да се тај њнхов пристанак утврдл верозаконским сбредима. Конкубинат се није могао закључити ио овим о5редима. Док по римском праву, између конкубине и жене, није било велике разлике, по хришћанској науци така је заједница била без икакве вредности. Док је но Мој ијевом закону брат морао да узме своју снаху на случај ако остане удова, Хришћанство је осуђивало таку заједницу. Јован је говорпо Ироду: „Ве можеш ти имата жене брата својега ." (Св, Марко. VI. 18. Св. МIтеја. XIV. 4. Св. Лука III. 19.) Кад је Хришћааство савладало све те препоне, оно је из темеља нреустројнло брачну заједницу и дало јој са свим други облик. Што су моћни римскп императори сами покушали да учине, то је Хр! шћанство са свкм довршило. Било је дакле са свим природно, да оно само и регулише ону установу коју је створило, и то онвко, како со са његовим назорима најбоље слагало. Не може му се пребацивати, што је још у почетку овладало том устањ вом. Оно је стајало на много већој висини од државне власти, која је бзла са свим немоћна да тај напредак оствари. Кад се Хришћанство појавило, оно је затекло два законодавстг-а о браку једно Мојспјево, и друго римско. Било је много тачака у којима су се оба та законодавства слагала међу собом, али је било и такгх ваређења, која су била противна моралу изложеном у јеванћељу. У римским обичајима, који су у прво време јако уиливисали на законе о браку, Хришћанство је сматрало да има више морала, па је многа наређења усвојило.

1 ) „Кад ко узме жепу и ожени се њом, па се догоди, да му она не буде по вољи, што он нађе на њојва што год ружно, нека јој напише кљигу распусну и дгде јој у руке, па нека је отиусти ив своје куКе " Св. Писмо. У, гд. 21. 1.)