Branič

бро.ј

ћа дл је код нас са потпуно неразвијеног друштвеног живота ј<чн нужпа смртна казна за извесне тегаке злочине, побрин}-о се, да се ова смртпа казпа може изрећи само у случајевима, кадјезлочпн, за који је по кривичном закопу одређена смртна казна нротиву учиниоца, доказан најјачим доказом. За најјаче доказе у одређивању смртне кизне учиниоцу иага законодавац сматра: признање опт_ул;ениково или сведопбу заклетих сведока. И сматрајући ове доказе као најјаче, наш је законодакац у §. 243. кр. суд. пост. нзрекао: да судска пресуда на смртну казну може само онда гласити. кад је кривина учиниопа за злочин. за коти закои ппо иисуте казну смрти, доказана нризнањем или сведочбом заклетих све д<жа ; а пвред овога. да је и само постојање дела. по свима нужним околпостима, законо доказано. Какво треба да је признање дела оптужениково, а каква треба да је сведочба сведока, на осн >ву којих се смртна казна доноси, казато је у §. 225. и 229. кр. суд. ност. Сада пак кад смо видели, да се по назеденом закону казиа смрти даје кривцу за тешке злочине по доказу његовог признања дела, онда је по све погрешно што су^ови то признање у исто доба кривцу рачунају и као олакшавну околност и у оној својој пресуди, којом кривца осуђују на смртну казну. Јер, кад јо ова казна изрсчена но доказу признања а иста се пе би могла изрећи ио посредним дока зима као елабијим, безразложно је то исто ппизпање при тим осу дама кривцу рачунати у олакшавну окотшост^ кад од такве олакшав не околности кривац нема никакве олакшице ни користи са разлога тога, што му то његово признање дела у оваквим случајевима не утиче на умањење казне, него баш на нротпв по овоме доказу и даје м.у се најтежа казна која је нашим законом за злочина дела од д»еђена. ГТрема томе убројавати признање дела оптуженику у олакЈнаину околност и у случајевима, о којима је реч, изигравала би се цељ која је у нага кривпчни закон унета о < лакгаавним околностима, а та је: да се кривцу бар у неколико снусти казна испод праве за коном одређене мере, што другим речима зпачи, да се кривац са том признатом му околношћу користи. А овога свега нема и не може бити у елучају кад се кривац но доказу признања дела осуђује на смртну казну. Јер кад се кривац по судској пресуди лашава свога живота по основу призна^Ба дела, као доказа противу њега, опда не знам ио чему та иста пресуда треба да му уброји у олакшавну околност признање дела, кад се он по тој пресуди са евојим животом раставља за навек, ако не добије владаочеву милост. Истина, у §. 60. кззн. зак предвиђено је : да се на казну смрти не може кривац осудити. ако се код овогз наћу олакшавне окол Ности, него да се у место казпс смрти, кривац озуди на робију или