Branič

БРОЈ 8.

Б Р А Н И Ч.

289

деФинициј'1 збирних ствари. Нема сумње да би г. Панта свима тим писцима, онако као и мени, учинио примедбу, како они нигде нису одлучно изразили мисао, да ли под појам збирних или колективних ствари могу спадати и непокретне и т. д.! Да ли је нужно да наводим још и друге чувене и признате правнике као Вехтера, Винх■ шајда, Арнца и т. д. ? Мислим да иије нужно ; они потоуно то исто кажу. Сад или греше сви ти правнички писци, што тако де®инишу и схватају збирне ствари, или греши г. Панта Савић — једно од тога двога. Ако је по пријатељству, ја бих волео да сви они греше_, него мој поштовани пријатељ, али није вајде ту важи оно „аппсив РШо, ат1си8 Апв1;о1е1е8, вес! ша§1в атГса уегИав" и тако као да ће ти писци ипак имати право. Најзад нека то оцени ноштована публика. (СРШИЋЕ СЕ)

Б Р А К. (НАСТАВАК)

Грађански брак. И ако хришћанство сматра брак као верозаконски акт, нравна наука не дели то мишљење. Брака нема све донде, док два лица разног пола, не изјаве свој пристанак за оснивање те заједнице. Ту је пристанак битни услов, онако исто, као и при другим уговорима. Док нема пристанка, нема ни брака. Да ли то саизволење има у исти мах и верозаконски карактер, то се правне науке не тиче. За то су правници изрекли, да је брак уговор, који треба да се закључује по пропису грађанског закона, онако исто, као што се и други уговори склапају без суделовања вере и њених органа. Црква нема право да се меша у ту заједеицу, и да је регулише својим канонима. То је дужиост саме државе. Држава треба да одреди, кад грађанин може да закључи какав правни посао. Она треба да нропише и Форму, како да се тај посао закључи. Брак је у самој ствари уговор. Вера га може сматрати како хоће, али то посматрање није обавезно за државу. Данас важи овако мпшљење о браку. Некада је бпло друкчије, а ево за што.