Branič

БРОЈ 1 1

Б Р А Н И Ч.

385

иотоиљене какве лађе. У оном ирвом случају крађа би била тешка свагда , иа ма колико мала да би била вредност иок/?а^е. } )Док на против у овом другом случају, то јест кад би ко украо ствари које би биле већ избачене на обалу, крађа би била проста, ако би вредност иокраће била незнатна . 2 ) Тако изреком вели снглеско казнено право; само што не каже и то, шта се разуме нод тим изразом „незнатна" вредност, већ о томе ћути. Међу тим ту злконску празнину понуњавала је судска ирактика. Истина није могуће дитирати какво стално правпло судске практике о томе, јер се она мењала према томе, како се у разним временима мењала и вредност ствари. Али у сваком случају толико је бар стално, дч, је енглеска с^дска практика вазда знала, па и данао зна, шта треба разумети под оним изразом „незнатна" крађа као условом за карактерпстику просте, а не тешке крађе. Енглеска судска ирактика управља се у томе пррма општем имовном стању енглеског народа, те тако вазда има ноуздану водиљу у оцени, која је покрађа „незнатпа", а која је опет противно. После овог малог уметка о значају оног израза „незнатна" вредност нокрађе, на реду је да проговоримо о овој разлици у оцени крађа с лађе, која би се тек топила или би била у каквој другој опасаоети на води, и крађе оних ствари, које бп већ бпле избачене на обалу из какве већ потоп љене лађе. Што је енглеско казнено право поставило разлику између оног првог случаја крађе са лађе, која би се топила или би још била у каквој другој опасности, и између оног другог случаја крађе ствари, које би већ биле избачене на обалу, — ми држимо, да је потпуно умесно. За цело је више покварености код оног човека, који краде из лађе, која се бори са сво1им опстанком; него што би било код онога, који би украо какву ствар, коју би вода са остацима потопљене лаће већ избацила на оСалу. У овом иоследњем случају ло-

') 8 (; е р ћ е п, стр. 278. 8 1; е р ћ е п, стр. 279.