Branič

БРОЈ 17.

Б Р А Н И Ч.

593

иеиелу његовом; али ја морам казати, Да сам слупгао бољега учитеља и зналца грађ. права, иего лн што је објаснитељ, па ми је и он казао, да наш §. 191 не говори само оно, што говори аустријски §. ИО'2, него нешто више, а на име да говори о обема врстама целине, и о идеалној и о Фактичкој, али је више имао у виду Фактичку целину. У осталоме, разуме ее, иравна целина може, у извесним случајима и у извесним ногледима, да буде нретворена вољом сопственика у Фактичку целину. Обри и Ро између многих случајева навели су за ово само један прпмер, а то је: кад би какав наследникједан део евојега наслеђа, или баш к цело остављено му наслеђе, нарочитим завештајем оставио другоме у наслеђе. Они веле: 1)п ге?1г ; ппе шнуе 18а 1ј1,с јипсИчие реи1, сТапв сегЈаЈпз саз (1 а сег1а1о9 е^агс!?, е1ге сопуегИе еп ппе иштегваН^е (1е ГаИ раг 1а уо1оп1е с1и ргорпе1ан'е: с' ек! сз <{Ш а Неи, раг ехешрЈе, 1огв ^и' ипе регзоппе 1е§ие Ш,а1о 81п{Ја1ап инераг1;МегесН1а1ге, оп тешешшећегбсН1е еиПеге (|и 11 и 1 е»1 (1ел'о1ие.''' ј Али где год нема изражене воље дотичних странака, илигде закону појединим специјалним наређењпма својим није што изузео или другче наредио, остаје, као што сам казао, опште начело §. 191. каорегулатор правне целине код више ствари скопчаиих под једним именом, па било да су се оне стекле у Фактичкој или реалној, бгло у идеалној вези. Текст §-а 191. нашега грађ. законика јасан је и не иодлежи никаквој сумњи; он је одбацио идеју специјализације збирних оделитих или иосебних ствари, шт\ гвИав гегит, на које се аустр. зак. у своме §. 302. једтшо п ограничио, па је поставио оиште начело правне целине и за Фактички и за идеалии збир више стварп. А кад је један закон јасан, онда не треба нипошто обилазити оно, што је у њему наиисано, под изговором, да се продре у оно, што је он хтео да напише, да се бајаги прозре у његов дух. Текст закона је за свакога судију светнња. Текст п дух закона, то је једно исто ; то је воља законодавчева. Извап јаснога текста, изван онога, што.је написано у тексту, не може се на другом месту тражити воља за конодавчева . Г. Гершић тражи вољу нашега законодавца у текстовима. римскога права; али он знанајбоље, како су текстови римскога права иодлежалн контроверзи и међу самим римским законозналцима, икако томе подлеже и данас међу јевропским правницима; он зна, како су Римљани доносили законе специјално за сваки поједини случај, а данашње јевроиско законодавство не гради тако законе, него другче. Дакле тражити или доводитн вољу нашега законодавца из текстова римс. права,значидоводитинеизвесност на меетоизвесноети. Г. Гершићтражи, дал.е, вољу нашега законодавца у тексту аустријскога законаи његовим

Ј ) (Стр. 4. њихове наведене књиге).