Branič

БРОЈ 23 и 24

Н Р А Н И Ч

815

и равноправности; што раденик (најамничар) не добија у надници потпунп еквнваленат за свој рад, 1 ) то је опет за капитализам сиоредна ствар. — У овоме се погледу стари закоподавац модерноме ни ириближити не може, јер изречно каже, да је човека претворио у цредмет имовине. И тако законодавци својим вештинама и маштаријама исилетоше п исткагае законске мреже, имовинске снстеме — у једном случају феудалио баштано право , а у другом случају ираво соиствености — које је тешко размрситп, почетак п крај им наћн. Феудална баштииа и феудалио баштипо иравог) Искључно феудални и нарочитн имовпнскп појам и имовинска система феудалних односа. Основе своје пма у феудалној организацији и тада владајућим иојмовима (о разликама међу људима) и земаљским закоцима. Развио се у властеоској иородици, с тога му се атрибут илеменито обично и придева, а постао је отимаљем и дегенерпсањем народних и тежачких појмова о непокретној имовнни. Односи се обично на врховно госиодарско ираво што га феудална властела на људе и земље имађаху. — Да је дегенерисан појам о имовини види се јасно већ пз тога, што је властеоски а није тежачки, гато нрипада пскључно феудалном добу, и што у та времена маса народа и тежака није управо ни имала баштинских права на земљу, и ако је имала тврдих имовинских ирава п на овакве нредмете; п ако су земље п у оно доба биле физички непокретне. Слободнпх тежака баштиипка било је одвећ мало нод феудализмом, иа и онде где се они иојављују, може се с разлогом у њихову илеменитост сумњатн, 3 ) Главна карактеристика феудализма састоји ее у томе, што иојам ириватпог и појам јавнога ирава теже непрестано да се поклопе и слију, те да постану једно и исто. Ово се нарочито примећава у временима феудалне децентрализације и анархије. Под феудалном централизацијом цар .је врховни и највиши господар свега народа и свију земаља. Сва Србија је учраво ње-

') Ведичина наднице ие стоји у правој иропорцији са производношКу рада. 2 ) Цео Феудализам заснива се на баштином праву Феудалнога доба По томе правцу цар се сматра за врховног господара свију Срба и ср ских земаља.

3 . Душанов зак. чл. 89: „Људи земљани који имају свгју баштину, зелгљу и виногг аде вину да јест работник на томе месту ономе господару чије буде село."