Branič

БРОЈ 8 Б Р А Н 11 Ч 271 немачки — за правилно акдептнрање тражи јединствено то, да трасат ставн своје нлге п нрезиме нли Фирму своју преко текста, на предњој страни меннце. По другом систему Француеком — место где се ставља менични акцеит није нарочито од])е1>ено, алн је трасату стављено у дужност, да на меници напише својом руком реч „прнмл.ена," па иепод те речи да потпнше своје име и презиме или Фпрму своју. Морамо узгред наноменути како сви научари код којих овај систем влада, реч „иримљена" не сматрају за сакраменталан лзраз; у место ње може се с -тавити ма која друга реч равнога значаја. Дово.гно је, да трасат ставн нзјаву како ирима иа се пријемничку обавезу. И доиста, код нас је на пр. у ирактици више у обичају реч „признајем", него реч ;; примл.ена", на ииак никоме не пада гш на ум да само с тога побија Формалну важност таквих меница. Редактори нашег трговачког законика, који садржи и ирописе о меннцама, усвојнли су, као што је иознато, овај други — Француски — систем, те тако код нас осим имена п нрезимена трасат мора својом руком нанпсатн и реч „примљеиа," или другу коју равнозначећу. Ну, и ако је то непобитан Факт. ипак има у иас меродавних људп, којп се у наточ овако јасном паређењу законском држе начела, по коме је за нравилан акцент довољно да се напише само пме п презиме на гтредњој страни меннчног текста. Нама је лично иознато да ово мпшљење заступа п један од наших одличштх нравника, који ио своме службеноме положају, оваква питања у нрвој инстанцији и решава. Разуме се да за људе овакога мишљења наше нитање не може нмати никаквога смисла; они бн ио своме мшнљењу просто одговорили, да се обавеза онога трасата, који је преко текста написао једино име и презиме или Фирму своју, но нрироди свој-?ј, нма сматрати као обавеза акцептанта, јер по њиховом мпшљењу, као што наиред нав<?досмо, за обавезу акцептантову не тражи се ништа друго до да он напише своје пме п презиме преко меничног текста. Они своје мпшљење у главноме базирају на томе што