Branič

312

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 9

ности. Али како је/ако опасноет долази из унутрашњости саме једне државе, за то што у њој завладају сепаратистичке тежње? Писац се изражава иротив оваквих уговора, он о томе вели: „Гарантија којој би иредмет био да осигура владавгшу једног народа над другима била би само нека гнуена асоцијација, нека врста свете алијанције између неколико моћних и себичних народа, који би с тпме хтели да експлоатишу и угњетавају мале народе, којима је једина мана што не броје своје грађане на милионе. „Деоба 11ол.ске, као и у наше доба решења источног нитања донесена берлинским уговором на жалост доказују нам да су слична дела практикована н да су још могућа у међународној политици. Но кад се ставимо на земљипгге права, ми се нп за тренут не можемо устезати да изјавимо, да су овакве обвезе ништаве и невредеће, јер су противне природном праву, моралу и дивилизацији." б. Гарантија вечне неутралности. — И ова по себи обухвата гарантију интегритета и незавиености. За то као и она служи истој цељи и има иста дејства. Писац даље поставља разлику између вољне и уговорне неутралности, и опредељује обвезе поједшшх уговорача код ове врете уговора о гарантији. Једнно уговоре којима се регулишу материјални интереси, може неутрална држава, у начелу правити. Најзад у овом одељку указује се разлика између иеутралне државе и локалне неутрализације, која ее прави само док рат траје и односи се на неко место, утврђење, реку, море и т. д. в. Гарантија за одржане једне владе. — У добро унеђеном међународном систему, ирва је дужиоет независних држава да се не мешају у унутрашње етвари друге државе. Ово је сада нризнато. Но може нека држава по сили неког ранијет уговора интервенисати у унутрашње ствари друге државе. Има писаца, а међу њима је и ХеФтер, који ништа против тога немају. Обарајући ово г. Миловановић узима за полазну тачку теорију приватнога ирава, по којој не важе еви уговори противни природном праву, као што је отуђење своје слободе за цео живот од стране једног уговарача. То исто он иримењује и на међународне односе, кад једна држава отуђује слободу, која је битна за њен независан опстанак. Државе које дају такву гарантију. газе основно начело међународног права, које се састоји у ноштовању суверености независних држава. Ко жели да види какве могу бити разне категорије ових гарантија, наћиће их на стр. 39 ове расправе. Од оваквих уговора споменућемо само да су 1832 и 1863 Француска, Велика Британија и Русија, гарантовале Грчкој уставну монархијску владавину. г. Гарантија извесних ирава јавних, иолитичких и гриђанлих, у окрист грађана или једне категорије грађана у некој независној лржави. —