Branič

352

Б Р А Н И Ч

БРО.Т 10

IV. Када апсолутна неодговорност и суманутост посташе два нераздвојна појма за Морела и Фалре-а, онда је било важнода се тачно сазна докле се може да шири круг суманутости. У изучавању суманутих као и у изучавању других делова медецинске науке, пажња посматралаца обраћена је била у први мах на крајње случајеве, оне који су највигае уочљиви; за тим тачнијим проматрањем дође се до резултата да се и случајеви мање јасни могу распознати, па постенено дође се до оних код којих постоје тако мале разлике између нормалног и болесног стања, да их прост свет непосвећен у ове шгудије не може ни да увидн. Ништа простије од психијатрије у класиФИкацијп Пинеловој, по којој су сви разноврсни случајеви подељени у четири групе: манија, меланколија, блесавост и идиотизам. Већ је подела Ескиролова заплетенија са њеним делењем меланколије на липеманију и мономанију, са њеним многобројним пододељцима. Али следбеници Ескиролови одоше још даље у анализи. Закон од 1838 године односно суманутих имао је у овој ствари врло велику важност. Новн се заводн подигоше,. читава легија лекара одаде се на изучавање суманутих и тгосматрања се непрестано гомилаху. У почетку овога века први психијатри изучавали су болести ума и воље. Сада научењаци обраћају највећу пажњу на штудирање болести осећаја. Зачетак нових истраживања налази се већ у делима Ескирола и Пинела. Пинел је говорио о еуманутоети без лудила (шаше вапк сТеНге), то ће рећи стање у коме изгледа да поремећеност постоји у делима п у осећајима, а не у паметп; али судећи по примерима које је он навео, и по опису те слабости, изгледа да он нпје имао тачан појам о овоме душевном стању. Ескирол са своје стране проучавао је посматрања Ппнелова и описује мономгнију са размишљањем на следећи начин: „Казао сам да има мономана који мисле паметно, којих су идеје сачувале своје природне везе, којих су размишљања