Branič

372 к р а н и ч крој 11 и 12 оно што смо мало час казала: Ваља иравдтм разлмку изме1)у адресе м закљученог уговора, мзмећу понудс м мрмјема; речју. ваЈва мравмтм разлииу мзмеђу трасата м акнентанта. Ето ту леж.м камен смотицања за разумевањс § XI. па :;а то га је ваљало м укломмтм. $ *1 трг. зак. односекн се на меиравиоет саме менице., не одноен ее и на исправноет нојединнх изјашњења која еу на н»ој учнњеие. Неиенравноет доннмјнх акцесорија, као што је нрмјем, тиче ее важноетн његове а ннкако ее она не може нроетирати и на главну ствар. Неиенравнм мријем не може, дакле, нанетм никакав уштрб вредноетм исмравног меничног миемена : оно ее мора нснлатнтн. дата ее обвеза мора неиунитн, еамо ако ее ималан таког ниемена н сам етарао о реалнзоваљу означене обвезе. Да носмотрпмо ово изближе. (,'вршеном акту акцентацмје иретходе неке иретходне мере, м међу овима на нрвом кораку еуерећемо ее еа тражењем акцентације или иоднашањем менице на иријем. За то н-ам ее ваља одмах унитатн: тнта је то тражење; је ли оно нраво плн дужноет за имаоца меничног ниемена? Закон, нетииа, не вели ништа изречно о томс. алн у науци поетоји једноглаено тврђење. да је тражење акцепта нраво а ие дужност. 1 ) И зби.ва. зар ее н може друкчнје замнелмти. кад је 1 Вађеп ве Соидог, 1)!сНовошгс 4о СоЛе «1« Оога. отр. 150, п-о 313, 1- V. вели: У опште измлад ме.нице није ничии обвезан да мора набавити акцептацију' ма да је готово увек у његовоз! интерееу да то учини." У иотом емислу: Ве&аттШе. ор. еН. 1, I. п-о 173. — Куоп-С!аеп & ВепаиН, ор. сИ. 1- 1- п а 1138 — А. ВоЈ81е1, ор. еК. р. 534. — Г,оеге, 4. 18. е.тр. 56 и даље, 61, — ит.д. У немачком законику (види § XVIII, а1. 1.1 изречно је лризнато да ималац менице има ирави на тражење акцепта. IV. Вгаиег. у деду: ВГе АПјЈеттпе Леи1»еће ЛУеећвекичћтпј* ег1аи1ег4 \ оп овако вели о тој одредби: „Ремитент једне менице »ма проето ираво а не обвезу да је поднссе на акцептацију: еавршено од н.ега зазиси хоће ли он то учинитп у иктересу веће сигурноети меничног пиемена. По угледу на нравидо, но коме се у Хамбургу од вајкада поступа, преддагано је у законод. одбору да ее ремитенту стави У дужност поднашање менице на акцеит, из једног мотива, што ће се тиме еолидноет мен. пое.това учвретити — аиз с1ет вгааАе давз АаАигећ сИс 8оН(1На1 Иеа ЛУесћве!^еасћаНа $е\ућше. — Али је на то о разлогом одговорено да је немог^уће имаоца меницс потчиннти томе у интересу иретходника, што така обвеза повлачи штету (гу-