Branič

220

поштење (ћоиа Мев) онога који може да се одржајем кориети. (в. у § 926 ... „и то држаље да је... иоштено и чисто од сваког лукавства и преваре....") Из свега што је довде речено јасно излази: да су разлози целисходности или опште користи мотивисали увођење одржаја као и застарелости уопште; и да се застарелост са свим врстама својим јавља као установа јавпога аоретка , установа ошптега интереса. А из те поставке : да је засгарелост уошпте установа јавног поретка истиче ова последица: Нико се не може унапред одрећи застарелости. (§ 950 грађ. зак.) И доиста, кад би се то могло учинитп, онда би застарелост са свим врстама својим била илузорна установа. Отуда та забрана у § 950 чија је санкција изречена у § 13 грађ. зак., а ова се састоји у томе : што се правни носао којим се дерогира наређењима, која задиру у јавни поредак, сматра као аисолутно ништав [цс^оГшт шхПпт), и тај апсолутни нулитет суда и овде мора, но службепој дужности, изрећи. — А као допуна те носледице је ово: да иико не може унаиред уговорити дужу застарелост (§ 950 гр. зак.). Уговорити дужу застарелост (од 100 и више година) значи у самој ствари унанред се одрећи застарелости, само обилазним путем. Међу тим, ваља нам одмах нриметити да одредбе§ 950 грађ. зак. немају ирактичке вредности за одржај, као на чин нрибавд>ања својине. Унанред се одрећи одржаја значи нризнати несавесност државине, а така државина но §926 грађ. зак. не води прибављању својине одржајем. Али, кад је реч о застарелости обвеза онда нам сасвим јасно искаче на видик могућност да се, при констигуисању уговорне обвезе, дужник може унапред одрећи застарелости. Ту је практичка вредност § 950 сасвим увиђанна. — А може ли се уговорити кра*ћа застарелост ? Ми мислимо да може , јер не видимо у чему би такав уговор био иротиван јавноме поретку. Иитсрес је јавнога поретка