Branič

219

сопетвеник. Сви данашњи грађански законици, по иримеру римскога ирава, донуштају: да се одрлгајем може користовати и онај који је неку ствар савесно (ћопа Ме) прибавио у државину, н да је ова непрекидно трајала за одређено време. И сад, зар само за то, што је та савесна државина тако дуго и непрекидно трајала, да сад прави сонственик изгуби своје ираво, које он није отуђио, а да га стече тај дуговремени држалац; зар то, збиља, није очигледно пљачкање туђе својине? Где је оно нравило: „што се г])бо роди време не исирави; — што је с почетка незаконито, то самим временом законито не постаје" (({ио(1 а!) гпШо уКЈОбШП ев!: ћ-асГи {.ешропа сопуаЈевсеге пон ? . . . Душа ваља ово јесте слаба страна ове установе. Ама која је људска установа потнуно савршеиа и без икаквих махна ? Ниједна! А носле, на суирот овој махни иставите све оне велике користи и услуге, које ова установа чини друштвеном интересу, утврђујући јавни норедак и својину правога сопственика и иотпомажући безбедност нромета економских добара, због којих је услуга она, с иравом, названа раггопа уеие^х« ћитапГ&. А кад ову установу г, ражи оашти интерес, зар није умесно да се овоме жртвује ириватни интерес кад п,их два у сукоб дођу? 8а1ив ге1ри1)1|сае еиргеша 1ех еб1;о. А осем тога, и ово жртвовање приватног интереса онштем интересу није баш тако безобзирно, као нгго се то на нрви мах чини. Сопственик, који усљед одржаја губи своје нраво својине, врло често, сам је себи за то крив, јер је био небрежљив да навршетак одржаја спречи тражећи (ревендицирајући) своју ствар од садањег јој држаоца. Истина, има и таквих случајева, где сопсгвенику баш није могућно, да тај одржај сиречи ; али законодавац му је у таким ириликама нри текао у помоћ тиме, што одлаже г.очетак одржаја док та немогућност траје (читај §§ 933 942 и 944 грађ. зак.). А осем тога, к,од ове установе законодавац је водио рачуна и о постулатима морала, јер иште савесноет,