Branič

222

германска племена, која су постепено примила веру хришћанску из Рима. У току векова развиле су се на римским развалинама моћне државе, и што је које од њих већма јачала, то се већма усиљавала да се прогласи једином наследницом римскога царства. То беше у исто време узрок, те они онако ревносно заступаше шшу у Риму, и трудише се, да у свему буду што је више могуће „но римски". Свештенсгво је постепено расиростирало црквено (канонско) право, које се у главноме развило из римског ирава, а да би нова држава имала што већи римски карактер, цареви су увели у својим државама целокупно римско право, давгаи му обавезну силу. Та се тежња провлачила кроз дуги ииз векова, а школе у Болоњи и по другим градовима у Итаиији игале су јој особито на руку. Отуда данас на западу, нарочито у Немачкој (која се највигае и трудила да буде наследник римскога царства, Што сведочи и назив, (1аа гбптсће Кетћ Леи^зсћег Ха/Ноп) видљив и врло јак уплив римскога на домаће право, па шта вигае и игачезавање последњег тако, да се сад оно једва помоћу трудних испитивања васпоставити може. Друкче је ток догађаја ишао на истоку. Још у почетку I и II века (а можда још и раније) видимо ми славенска нлемена, како све као у ројевима насељавају постепено нарочито евронски део римскога одн. византискога царства, пружајући се до крајње јужне тачке, па прелазећи шта више и у малу Азију. Унлив славенске расе почиње овде таком брзином да расте, да ми на крају V и у нрвој половипи VI века видимо, како се најважнији владаоци византиски рекрутују из њихове средине. Важно је за наше питање, да је један од њих баш н најважпији законодавац ијш ако хоћете кодиФикатор у целој историји законодавства. Већ приликом кодиФикације, која је иод његовим именом извршена, и која је источној стран требала на првом месту да очува каракгер римскога царства, осећају се овде-онде трагови славенскога