Branič

223

права. Но уплив славепског права избија на површину тек после емрти овога владаоца. Он је нарочито јак у породичном праву. То се види из непрестаног колебања тога права. Ту се час издају закони складни с духом славепскога права, (закони ЈЈава Исавријанца и Константина,) час се онет враћа на Јустинијаново законодавство у тежњи, да се што више одржи римско нраво (закони Василија Маћедонца). х ) 2асћагГае, који је на изворима изучавао византиско право, осећа и врло добро примећује уплив славенског права у тако званим сеоским законима. Он врло умесно примећује: „Пита ли се, како се могло иојавити правно убеђење, по коме се има онштинска земља да сматра као заједничка својина свих грађана поменуте општине, а приватна својипа да је могла постати само дељењем ове оиштинске земл.е или појединим издвајањем из ње, то се то може само на следећи начин објаснити: Почињући нарочито од друге половине VII века настањивала су се нарочито славенска племена но опустелим крајевима, заузев заједнички носеднуту земљу... А мишљење, да сеоске онштине нодразумевају у себи извесну заједницу, одржало ее и доцније у византиском царству 4 (стр. 250—51). Као што је познато, ово сеоско право постоји још и данас у елавенским земљама. Најбољег њиховог преставника видимо у „руском миру", коме сигурно нико иеће порећи чист славенски карактер. Па и у Србији сеоске општине имају своју земљу; оне јшп и даиас имају врло често своје опште иашњаке, носебите законе о потесима и т. д. Већ из досадањег може да се увиди, да визаитиско право није нешто славенскоме (па према томе и српскоме) ираву туђе, веК да је шта више ово иоследње његов са') 1Јг. Каг1 2асћаг1'а V. 1Ј1п §еп ^ћа1: ћгавгс О-оасМсМе Лев дН«сМвсћгопивсћ(>п Кесћ1ев. Т^сјр/ло-. 1850. (II издање ВегНп 1877) стр. 43—51. На дру гом месту вели овај писац: На екоро послс Јустимијанове смрти лавала и упадаи.е славенских племена у визаптиско царство ивменили су самс саставне делове царства. Особито је то Сшо случај на селу, где са свим преовлађује славенски карактер.