Branič

332

осудити треба да он сам влада добро собом. И данас имамо пред очима примера из којих видимо, да се многи људи не осећају довољно моћнима да искажу оно што би служило за базис осуди или казни, при свем том што даиашњи поротник увек не познаје оптуженога, који је врло ретко из његове' класе и социјалнога положаја и који пије с њим имао никада и никаква посла. Кад је тако данас, онда како је могло бити у оно време, о коме је овде реч; колико је иоротник требао да има енергије и чврсте воље онда кад је са оптуженим заједно иринадао једној истој класи, кад му је био раван, његов друг, често и пријатељ; кад је с њим имао иете интересе и исти начин живљења; кад се с њим внђао и у рату, и на раду, кад је можда с њим у истоме суду заседавао толико пута. Ми нс требамо да изричемо наш суд о средњевековпим поротницима нрема нојму који имамо данас о иоротнику, јер би наше мишљење у такоме случају било веома ненотпуно. У оно време делити правду беше велика и тешка дужност, ако је вероватн једном запису који иалазимо у кроникама из тога доба. Човск који јс иозван да суди нре свега је требао „да оде у суд својега сењера"; као судија, он је дужан не само да саслуша дуге иаводе парничара, кећ, акому .то сењер паложи, да буде и саветодавац јсдноме парничару кога сењер буде означио, нли управо да буде његов застунпик по званичној дужности. Даље, често је требао да изиђе и на лице места где је извршено убиство или друго што што би било предмет суђења, што је зпачило, да је судија био у исти мах и истражни судија; — иајзад његоваје дужносг била „да иде ио целој краљевини, кад му то сењер наложи, и тамо да се из ближе извести н нроучи предмет спора, и да чини све оно што јс такав човек дужан чинити, кад му то сењер нареди." 1 ) Осим тога што је тај иосао вршен бесилатпо, он је стајао норотника доста и времена и новаца. У једној наредби Карла Ћелавог наређује се свима слободним људима да иду иа суђење „снабдевени свпма нотребама, као кад иду у рат." Да и не говоримо о храни и осталим иотребама, поротнику ни оружје није било на одмет, јер у средњем веку беше обичај, да онај који би изгуби > нарницу, може аиеловати као и данас, али само са том разликом што се у тој анелати он не жали на парничара него на судије. У њој се он тужио не само на нредседннка поротнога суда, веК и на саме еудије, јер у самој ствари ове су и судиле. Тај чудновати апел није свршаван каквим новим процесом, већ је ошпте правилб било,

х ) А8818ез с1е Јегиаа1еш.