Branič

341

Нормандија била присаједињена круни и она је у своме суду иМала доста легиста. То се исто види и у поротним судовима гроФа од Шамнање. Као год што су краљеви позивали легисте тако исто и са истом готовошћу нозивали су их и дукови, грофови и владикс, јер су знали да су им нужни и да ће им као стручни људи бити од користи. Легисте је волео сваки: парничари с тога што су желели да им они суде; сењери за то што су могли лако њима попуњавати своје судове (^агшг 1еш- соиг) и иреко њих судити спорове, и најзад популација с тога, што је вазда тежила да се ослободи терета око суђења и да тај иосао иовери њима. На послетку је и остварено оно што је желео цео свет. Племићи, буржоазија и поротници, као равни са парничарима исчезаваху мало по мало из судова, а број легиста растијаше све више. Незналаце и небрежљивци повукоше се из судова, а на њихово место дођоше легисти као учевне и нажљиве судије. Све је то извршено неосетно. Најпре је нестало сељачке нороте и судова што су судили колонима (р1а1(1а со1оп§еге), можда због тога што их нико није ни уважавао, или што су били врло слаби, или што су се сељаци и сиротиња тужили да их суђење спречава у раду. Буржоазиска порота исчезла је мало доциије, а и у иревоталним судовима поротници мало но мало устуиише место „људима. од ирактике и адвокатима," т. ј. легистима. Многе вароши уведоше обичај да у својој служби имају неколике људе од закона којима дадоше име сопвеШега р е п 8 ј о п п а 1 г е 8. На дан еуђења краљевске судије (баји) обично узимаху за помоћнике извесне људе, и по староме обичају „иресуђиваху по саве/гу тих људи"; те л.уде бираху између оних који су „најмудрији," т. ј. између најучевнијих, — између легиста. Ако се не варамо, тек је у XV веку Формално наређено, да се норотнички судови имају еаставити од чиновника и саветника (оШсЈегв ргаИс1еп8 е* сошеШег§), што је у практици у осталом постојало и нре те наредбе. Легисти су мало ио мало заменили норотнике свуда и на сваком месту. Нстина илемству је дуго лежало на срцу да има свој илемићски суд, састављен од нлемића. Та је тежња задовољена тим што је у судовима надлежним за каквога племића дуго било судија из његове класе и његовога ранга, али и легисти не беху отуда искључени. Што нам прича Сен-Симон о овим нрактичарима: да су имали своја седишта на подножју сењера, да би им могли дошаптавати своје мишљењс, то се може узети као роман. Факт је у томе, да су легисти седели на истој клупи и норед сењера, који се томе нису ни противили. Чим је у једноме суду