Branič

363

или не, еведок онако говорио, као што је полициска власт занисала. Па како је, дакле, наведеним § 202 крив. ност. дата власт и унраво наређено судовима, да сами, или на захтев интересованих страна, лажне сведоке одма притварају, то се онда то наређење има и мора као закон да иоштује и врши. Исто тако нема места у ствари овој ни позиваљу Касац. Суда на §§ 267, 268 и 274 каз. зак., јер ни један од њих не говори о лажном сведочењу ире заклетве, о чему је овде реч, већ о лажним сведоцима, који су се на своје исказе и заклели ; дакле, о кривоклетству. Напослетку, а према свему напред наведеном, погрепшо је гледиште Касац. Суда и у томе, што вели, да мењање сведоџбе, или управо лагање сведока до заклетве, може бити у најгорем случају иступ, који долази иод одредбу § 359 тач. 1 крив. зак., иа и ио томе да се такав сведок не може за време ислеђења у иритвор да ставља. За овај последњи навод Касац. Суда, поред већ наведеног, имам да кажем јога само то, да су судови позвани самим законом—• крив. поступком § 201—да свако казнимо дело, ма у коју категорију оно спадало, кад год се пред њима деси, сами иследе; на било да то учине по званич. дужности, било по захтеву приватног лица, какав је кад случај и природа дела, а затим одма и пресуду да изреку. Односно лажног сведочења пред судом до заклетве постоји заиста празнина у нашем крив. зак., јер за то дело није нигди у њему одређена никаква казна. Све, што је нешто налик на то, казато је у реченом § 202 крив. ност., на за то се и Касац. Суд ио невољи хвата § 359 тач. 1 крив. зак. На завршетку велим још и ово: Било да је сведок лагао код полиц. власти, било на нретресу код суда, ја налазим, да би првостенени судови врли кормсно радили, кад би у будуће, енергичније но до сада, примењивали § 202 крив. пост., кад год виде, да