Branič

32

са идејом представљаља. Зидајући даље па постављеноме темељу, он је изводио, да закон у државп треба да је веран ивраз воље свију оних који државу састављају, дакле, да је израз опште воље. Према томе, за прављење закона, за његову важност и опште обавезну силу нужно је, по њему, да сви они на које се он има распрострети судеЛ УЗУ 1Г Р И стварању његовом. Но Русо је сам увидео немогућност остварења овога начела у практици, рекавши, да се оно може извести самО у малим државицама. Овим признањем он је већ ирећутно одобрио идеју представљања, ма да је против ње свом снагом војевао. Његови разлози беху прости: суверенство човека над самим собомогледа се у његовој вољи, и чим се та воља пренесе на другога онда се од суверена постаје потчињенп, а онај на кога се воља преноси постаје суверен. Ова Русовљева теорија, која је за неко време произвела праву пертурбацију у духовима, поред многнх бранилаца имала је, можда много више противника. Један од писаца који одричу основаност те теорије иознати је Француски проФесор Гизо. У својим ггредавањима «0 историји представнпчке владе," говорећи о Русовљевој теорији он вели : да воља није суверен над човеком него да се суверен огледа у разуму, и да је по томе воља нешто оделито и независно од разума; да се идеалним преносом воље на другога, што у осталом Фактички не бива, суверенство индивидује шжако не крњи. ') По томе, дакле, може бити тога идеалнога преноса воље; може бити представљања у свима оним пословима где онај кога се ти послови непосредно тнчу не може сам лично суделовати. Ето на томе по Гизоту почива идеја представљања. Прнзната је истина: да сваки своје потребе најбоље познаје, „да су гграва и интереси свакога само онда од непоштовања осигурани , кад је онај , кога се тичу сам способан и вазда вољан да их брани ,» као што посгоји

1 ) В. Ои12о1: Н18|;о1ге с!и Сгоиуегпетепк горга^Г. аеекп. Рапз 1880 г Т. II стр. 142,