Branič

33

п та истина: 1( да оиште благостање досгиже све знатнију висину, н да се оно шири све даље што су знагнија и много стручнија лична усиљавања која се за њега чине." 1 ) Ако оие истине пренесемо на државно правни друштвени живот човеков, онда можемо извесги резултат : да је како за благостање појединаца тако и за опште благостање неопходно нужно , да се они сами старају о потребама које им ваља подмирити. Ово важи осим личних потреба, које појединци могу сами подмирити, још и о опим потребама за подмирење којих је снага појединаца п поиватних друштава по све недовољна. Али питање је сада : да ли су сви грађаии једне земље збиља способни да своје инднвидуалне и заједничке потребе подмирују онако како то сама природа тих потреба изискује? На ово питање ми морамо одговорнти негативно. Једни су за то способнији други нису, и баш због тога што је то тако и потребно је такав иосао поверитн онима који довољно покажу да су за то способни II овде, дакле, наилазимо на потребу представљања. Но за представнички систем владе, ако се од њега хоће да имају оне користи које се од њега могу очекивати, вели Миљ, нужно је да је у грађана развијена иолитичка свест, да су они иначе интелигентни, стални и јаки, да су увек готови одважно своја права заштићавати и од свију спољних напора и повреда бранити. Али осим ове неједнакостп у способносгнма за отправљање јавннх послова, неиосредно вршење тих послова народом није могуће ни због огромне величипе данашњих држава. Поред тога и само вршење јавних послова претпоставља извесан орган са мање више сталним радом. Ова сталност једна је од карактерних црта органа који у држави врши извесну Функцију. Ако би свиграђанп отправља.ш непосредно и не баш све но само неке државне послове, онда ко би бно тај који би се бринуо о њиховом домаћем

Ј ) В. Миљ : О представ. владн. Стр. 4. Српски превод г. Јовановића. БРАНИЧ ГОД. III 3*