Branič

440

јсј) сам и еам имао доста великог удела у томе н .слу". У осталом он је овде хтео да изузмс нариски парламенат, иред којим је говорио. Расин и Мслијер доцније изнеше иа позорницу све оно што су њихови савременици мислили о магистратури, а Ла-Бријер нримећаваше, да није било баш апсолутно немогућно да и но какав нлемић изгуби парницу. Ако се може веровати да ове судије иису у оиштс мислиле да се обогате на рачун правде, може се узети за извесно бар то, да су се обогаћавале на рачун парничара. Судије су нанлаћивале своја заседавања и пресуђења аисолутно онако исто. као што данас бележници нанлаћују за своје саставе, или правозаступници за своје говоре. Целокунно иравосуђе беше пало на терет онима., којима је било нотребно, и стајаше их врло скупо: ЛаФоитенова басна, која нам данас изгледа као нека досетка, у оно време била је прави израз истине. Краљеви су често смањивали количину ноклона, или хонорара, на које је судија имао прлво од свакога парничара, и одређивао му максимум ; али носле неколико година, када им новац јаче устреба, они се морадоше обратити магистратури, која им даде новаца, било у облику зајма, бшг> у облику задржавања плате, али увек иод условом, да јој се дозволи да може нодИћи таксу хонорара. Тако, дакле, влада се обраћала нериодично за новац магистратури, осгављајући њој опет да се она наплати од парода. Да се од правосуђа добије што више користи, требало је да буде што сиорије ; отуда је нроцедура била јако компликоваиа, парнице отезане и продужаване; измишљене су неке нове Формалности : нове инстаиције, привођење суду, одлука за претходно истраживање и испитивање сгвари, и, наравно, све је то ианлаћивано. Суђење је ишло врло сноро, и у место да иде иречим путем, ишло је странпутицама, на ве лику штету јавнога морала и онштега добра. Судиска дужност, вели Ла-Бријер, састоји се у томе да суде, да се дође до правде ; али интерес судија захтевао је да се то суђење одлаже. Ненецијански дииломатски агенат у ФранцускоЈ, Марино Кавали, пишући извештај о Француској овога доба, вели између осталога о правосуђу: „Овде, ако је предмет снора 1000 талира, треба нотрошити 2000 талира, док се спор сврши, и то тек после 10 година". Доцније, једап од оних поштених судија. Ламоањон, говораше без икаквог устезања : да судије требају у правосуђу да нађу нриход од оиих сума. које су издале у напред за своја звања. Друга последица наслеђивања звања беше незнање магистрата. Истина, и даље еу тражени испити при ступању у звање