Branič

442

иоследице те мере, која нам на нрви ноглед изгледа веома нравична. „Извесан број звања пређе у руке круне, услед смрти оних којима су прииадала: та су :>вања скоро сва дата после ратпицима и којекаквим личним ћирицама, који их после испродаваше по својој вољи. Било је случајева, да су заинтересовани људи пасилно улазили у одају каквога оболелога судије, само да дознаду моменат његове смртн, да би се могли надати његовоме звању". 1 ) Истпна ми видпмо макне система паслеђивања звања, али погледајмо на махне другога, противнога система. За то је опет нужно, да можемо себи нредсгавити ону апсолутну монархиску власт, која би давањем звања расиолагала по својој вољи : дајући Финансиска звања онима који су за њих највише и жудели, а судиска дајући највећим интригаптима. Требало би моћи замислити поред те свемоћне власти још и мноштво молилаца, који траже све што се само може тражити. Требало би видети, како хиљаде људи и имања зависе од једне речи краљеве, од речи каквога министра или каквога потчињенога љубимца, или љубимице, или ћирице. Нродавање и наслеђивање звања могло је имати својих рђавих страна, али без тога можда би било много горе. Можда само тима двама принципима треба приписати, што се Францускб друштво није спустило до последњег стунња ичтрига и нискости. Ришелије је рекао на једномс мес/гу: „Укидање наслеђивања звања у место да отвори врата врлини, отворило би их свађама и Фракцијама." 2 ) Тај принцин наслеђа имао је још једну другу добру страну. Како услед њега долазак на већи број звања није зависио од краљевске власти. го је и она била заклоњена од разних компетиција, жалби, мржњн и незадо в'>љстава, :цто обично прате онога који тим звањима раснолаже. Помислимо само, да је број молилаца за време старога режима био много већи но што је данас, на према томе прорачунајмо и сва иезадоволЈСтва, окривљавања и мржње. што би се нагомилале против кра.љевске власти. Ако ногледамо на све узроке, услед којих су све наше данашње владе нестабилне, наћи ћемо међу њима један и то који није најслабији, који се састоји у томе, јнто власт располаже звањима. На против, стабилност старе краЈг .евске власти можда је много зависила од тога, што она није располагала свима звањима. Наелеђивање звања беше једна од најсолиднијих установа старога режима. Краљеви су покушавали више пута да је укину,

') Когћошшз, Кесћсгсћек »пг 1ев Ишшсе.ч, а 1'аппее 1021. г Ј КЈећеНеп, Те81атеп1, роШЈцие, рг. рагИе, сћар. IV.