Branič

450

пуно независан. Он није био какав човек са стране, из другога места, који је дошао да суди онде само за време; сваки магистрат је живео и судио у оној нровинцији где је и рођен, где је његово имање, одакле је поникао, где су његови животни интереси и наследни утицај. После тога, поред магистрата налазимо мноштво адвоката, нотара, прокурора, греФија, како ови са магистратуром имају исти дух, исте навике и исте интересе; управо може се рећи, да је сто хиљада Фамилија састављало читаву војску, којој су на челу стојали парламенти. Као њихов јак ослонац треба сноменути још и мноштво парничара, т. ј. мноштво ангажованих интереса и ексистенца што зависише од судеких одлука. Све то саставл.аше једно компактно и огромно тело, које је често било и јаче и чвршће и од саме владе. У случају борбе, магистратура је имала оружје, коме се не могаше одолети ; она је давала оставку, или, много нре, она је обустав љала суђење. У такоме случају популација одмах увиђаше опасност но њене интересе, јер је правосуђе у оно време имало толику улогу у друштву, да кад је оно било сусиендовано и цео је друштвени живот бивао обустављен. То је у неколико слично ономе интердикту, који црква бани на Француску у средњем веку. Магистрати свих судова, адвокати, нрокурори, нотари и парничари свих врста нестриељиво и упорно очекиваху да се влада измири са парламентом. Да краљевска власт изиђе из такве борбе као иобедилац, треба да се осети доста јака и сигурна, јер борити се са судским телом значило је борити се са целом Француском. Лудвик XIV беше вешт и срећан владар но томе, што је умео укротити и уснавати судско тело, а погрешка или недаћа што снађе Лудвика XV и Лудвика XVI у томе је, што нису могли избећи борбу с њим. С друге стране онет, човек се може јако иреварити, ако мисли, да је магистратура била увек у опозицији са цеитралном влашћу. Она се није појављивала као нротивник краљевске власти, већ, шта више, она јој се придружавала, она ју је помагала и служила. Она је баш приликом најжешћих конФиликата са краљевском влашћу изјавл>ивала са највећом искреношћу, да се не ће упуштати у борбу ; шта више. она је произвела и Фронду из услужности према краљу. Извесно је, дакле, да краљевска власт у Француској од магистратуре ниЈе имала бољег нријатеља и савезника. Она ју је увек помагала, било у борби против племства, било против захтева ултрамонтанаца, било против демократа од 1413 или 1593 год. Она је, истина, прва дала знак за грађански рат у време Фронде, али с друге стране краљевска