Branič

451

влаот има само њој да благодари, што се спасла у томе рату. Краљевска власт могла је на њу рачунати увек као на свој гшследњи ослонац и наду. Она је врло радо прокламовала нринцин: да краљеви имају неограничену власт; шта више, она је ишла чак дотле, да је казала : „да су краљеви над законима, и да се сила закона над њима не прозтире". 1 ) Нигде се не види. да је она икада истицала народ на супрот монархији. Она је често говорила о народним интересима, а никада о својим иравима, и изгледало је, као да она није ни мислила да има каквих нрава. 1Бена опозиција према краљевима није имала ничега што бијој давало карактер непријатељства, ничега нгго би откривало њен револуционарни дух ; она је мрзела новачење више но и сами краљеви. Француски краљеви више нута иоказиваше на себи знаке какве револуционарне власти, и често су се нрогресом јако одушевл^авали ; један нут су мислили да уведу слобиду свести ; други пут отпочеше нивелисање друштва и објавише рат аристократији. Тада изађе на среду нарламенат, те их новрати назад. Нод Франсоом I он даде знак за гоњењс лутерана; благодарећи њему под Хенриком IV у нантски едикат уђоше неке наредбе у корист католика, а нод утицајем тога истог духа парламента под Лудвиком XVI, краљевска власт бранила је Феудална нрава и привилегије. Судско тело, узевши га у целини, предсгављаше консервативно тело. Краљевска власт представљаше често дух иокрета и промена, дух нанредовања, било у нравцу ирогреса, било у суиротноме правцу, а магистратура представља увек традицију, дух поступности, стабилност и одржање социјалног иоретка. Што је Француско друштво за једно пет столећа пре 1789 г. ишло нанред онако иолако, али непрестано и сигуно, то је више заслуга његове магистратуре, него његових краљева. Шта би било од Францускога законодавства, да су моментано расиоложење или интерес уносили у њ' контрадикторне елементе ? ТНта би било од саме краљевске власти, код толиких револуција, које једва да су биле ређе у оно доба но данас; или поре,л оних дворских интрига, к >је су онда биле замашније но данас ? Шта би било од свега тога, да није магистратура била увек ту будна и пажљива, да покаже какве су традиције, да уклони „опасна новачења", и да једно за другим опомене и иозове и краљеве, и народ, и цркву, и великаше, да поштују старе установе ? Француска у оно време није имала нисан устав, и може се рећи, да је магистратура замењивала устав. Шта

') Ргоесв-уегђа! (I' ипе зеапее (1и раг!ешеп1 (1е 1 Ј ат, -24 јиШе! 1527 г.