Branič

453

тродер Финансија радо ју је дочекао, а ми можемо мислити да ју је чак и „ириватни савет" нише пута и радо потрзао у својим делиберацијама, приликом одређиваља норезе сваке године. Што та максима није уведена у практику, већ остала чис/го у теорији, без сумње је услед тога, што је магистратура непрестано подсећала владу, да су поданици господари своје имовине, као и своје ексистенце. 1507 год. парламенат донесе један едикат, по коме краљ не може изрећи никакву експроприацију, ма да то захтева оншта корист, ако се за то не да правична накиада. Магистратура није скоро никада говорила о политичким слободама народа, и тек у последње доба тражила је сазивање народне скушптине; али је увек и неуморно бранила индивидуалну слободу. Она је увек протестовала против произвољног затварања и против ванредних судова. Баш и у време Ришелијево, 1631 г., она не хтеде урегистроваги краљевска писма, којимаје један човек био проглашен за кривога због увреде величанства, с тога „што тај човек није био саслушан предсудом". Фронду, коју су неколико великих сењера сматрали као нросту дечију игру, или као просту и ниску пгнекулацију, магистратура сматраше као нешто са свим озбиљно. М ако је париски нарламенат том приликом иоказао ррло мало политичког чуства, оп је опет дао доста доказа о своме доста чистоме разумевању слобода и иравз популације ; његову нраву мисао треба тражити у ономе предлогу од јуна 1688 г. Он ту захтева : да држава иснлати ренте својим новериоцима и плате својим чиновницима; да парламенат испитује и слободно вотира порезу; да се укину тајна писма и изванредни судови; и најзад, да нико не може остати у притвору неиспитан судски дуже од 24 часа. Друге неке нр позиције, као на ир. да се интеиданти укину, могу се сматрати као мало нретеране. У опште те жел>е парламента нису биле управљене против монархиског принцииа и њима се тежило само да се поданици заштите од често констатованих ексцеса власти. То је била мало плашљива али права карта индивидуалних слобода. У оно време само је магистратура могла и смела заштићавати права појединаца од огромне власти суверена. Немогућно је израчунати, до којега би стуиња деспотизам владао у Француској, и до које би мере појединац био остављен на милост и немилост појединих личности од утицаја, да не беше још тога судскога тела, које беше независно и које се мешаше у политички живот.