Branič

452

више. можемо рећи да је то био нујсолиднији усгав, што га је Француска икад имала. Судско тело беше у исти мах и неуморни бранилац на родних интереса; само њему има да се захвали, што је државно банкротство избегнуто у неколико маха. Краљеви су често нокушавали да се опросте јавних дугова, а увек је било људи који их нотсећаху, да по принципима средњег века један владалац није одгов ран за дугове, које би учинио његов претходник. Према томе, за све што су нрава државних иоверилаца скоро увек поштована, пгго су ренте плаћане доста редовно, за све то има се благодарити непрекидноме усиљавању и понављаним захтевима судскога тела. Мигистратура се успротиви и нриликом покушаја једне друге врсте банкротства, можда најгорега на свету, ФалсиФикације н вца. Једнога дана, 1565 год., париски парламенат дознадс, да је влада била наредила, да се промени монета и да јој се вредност смањи. — ГГарламенат нозва преда се с места директоре новца, и забрани им извршење краљевих наредаба. 1 ) Другом једш м приликом, 1609 год.. Хенрику IV требаше новаца, и он нареди једним едиктом, да се вредност монете смањи за једну петину; парламенат не хтеде да урегиструје тај акт, и краљ га тргне. Нарламенат се одупирао, колико год је могао, умножавању дажбина. Све до ХУ века постојало је правило : да се нова пореза може завести само онда, ако само на то иристану они који ће плаћати. По што је тај принцип ишчезао заједно са народним и провинцијалним скушптинама, то и није било другога осим магистратуре, који би могао бранити имовину појединаца од захтева државне касе, који су непрестано расли. Тако на пр. 1563 г. она одбија порезу на хартију; 1572 г. порезу на разне чоје, а 1596 год. онда одбаци једну порезу из разлога, „ птто је пронађена само у интересу порезника", претећи, да ће ихупротивном случају казнити казном пронисаном против глобљења. Човек чисто мора да се ужасне кад помисли како би Француско друштво било руинирано, не толико узроком краљевске власти, колико узроком краљевских агената и „закупаца порезе", да магистратура није посредовала, упућујући Финансиску администрацију на уздржљивост, а министре на умереност. Краљевска власт најзад поче сматрати себе за госнодара свих покретних и ненокретних добара својих поданика; ту исту максиму налазимо јасно у делима Лудвика XIV, и но свој прилици, генерални кои-

Ј ) Ас1ев (1и раг1етеи4 <1е Раш, р. XXXV Ае 1а ргеГасе,