Branič

Број 4.

Б Р А Н И Ч

Страна 41.

исправе сматрају као облигадионе обвезе, а затим када се тужени брани да поднета исирава наспрам њега нема доказне вредности као облигациона обвсза по §§. 191. и 192. грађ. суд. пост. и да он исту исправу није пренео на тужиоца, нити на њој има онаквог нреноса, какав се законом прописује за обвезе облигаци не, — онда је тај Суд по пропису §§. 164. и 166. грађ. суд. иост., требао нретходно да извиди: је ли тужени исту исправу написао и потппсао, а по том на тужиоца пренео. па за тим да оцени ирема § 305. грађ. пост., да ли она у опште има услова законских за доказ обвезе туженога нрема тужиоцу. Но Трговачки Суд не прнми ове примедбе, него даде слсдеће противразлоге: У I. и II. делу иримедаба наводи се, да је овај Суд реченом пресудом осудио туженога на плаћање но прописима §§. 80., 110. и 146. трг. зак. јер је нашао, да поднесена меница за доказ обвезе туженога има све услове из §. 80. трг. зак. а да је Суд с обзпром на §. 167. трг. зак. и 928. ж. грађ. зак. исправу, по којој тужилац тражи осуду туженога и која је застарелошћу својом изгубила карактер и значај меннце и постала приватиога облиг. исправом, требао да цени по грађ. судском поступку и по овоме законику цени њену доказну вредност. Из пресуде се види, да овај Суд нпје осудио туженога за то, што само меница испуњава услов §. 80. трг. зак. већ се Суд поред тога позвао и на §. 928. ж. грађ. зак. и §. 189. грађ. суд. пост., који последњи §. говорп о приватним исправама. На §. 80. трг. зак. позвао се не за то, што он сматра поднету исправу за пуноважну меницу, већ само да утврди то: да је меница у времену издања била сачињена у Форми оној, коју прописује то законско паређење. На §. 928. ж. грађ. зак. с тога, што је Суд узео, да је меница по томе §-у постала облигацноним дугом. На §. 189. грађ. суд. пос.т. за то, што се меница по нстеку рока од пет година као приватна исправа има да цени по томе законском пропису, који говори о доказној вредносгп приватних исправа у опште. Даље Суд разуме §. 928. ж. грађ. зак. тако, да се меница по истеку пет годпна потпуно равна облигацији и да њу закон тада, сматра за пуноважну облигацију без обзира на то, да ли је она сачињена у Формн §§. 191. и 192. грађ. суд. поступка а са ових разлога: Што се питање о томе, да лп је једна исправа сачињена у законој Форми, има да цени по ономе закону, који је у времену издања те исправе Форму њену одређивао. Ово је једно судском праксом утврђено правно начело, и довољно је да га Суд наведе и не цитирајући нарочиту законску одредбу, јер једа.н Формалан закон може имаги повратне Спле само односно несвршених правних послова, а важност и нравно дејство

свршених правних послова регЈ г лишо закон онога времена, у које су они учињени. Ту се Суд и поред тога позвао на. ону одредбу законску, на коју се могао и требао позвати — §. 80. трг. зак. Законодавац преобраћајућп по пстеку извесног времена менпцу у облигациони дуг, он је равна пуноважној облигацији. Законодавац сматрајуКи тада меницу као облигацију ни једном одредбом својом не зах'|'ева, да она, поставши облигаппјом, мора бити сачињепа у Форми облигације. Према другом одељку §. 928. ж. грађ. зак. Суд има прво да утврди, да ли је исправа, по којој се тражи осуда тужене стране, меница, јер само у законој Форми — §§. 80. и 162. трг. зак. — сачињена меница, губећи своја преимућства, постаје облигацијом после пет година, а пнсмено, које не садржава све битне услове уредне менице, не утврђује никакву менично-правну исправу, није меница па по томе, после пет година није ни облигација. —• Када је иак утврђено , да је једна исправа меница, онда она као таква постаје облигацијом и онда је законодавац лишава само меничног преимућства §§. 4М. и 454. грађ. суд. пост. — и меница, која је сачињена у законској Форми и била доказ за меничноправну обвезу има се сматратп доцније и као облигација, да .је приватна исправа сачињена у законској Формн, само што она тада доказује грађанско-иравну обавезу дужникову и њена се доказна вредност цени по §. 189. грађ. суд. пост. На §. 146. трг. зак. Суд се позвао за то, да утврди, како менично-правна обвеза издаваочева, који ннје доказао, да је послао покриће акцептанту, није угашена, већ као и акцеитантова, по пстеку од пет година постаје облигационим дугом. На послетку Суд има да паведе, да он према грађанском законику не треба у овом спору да извиђа, да ли је тужени пренео меницу на тужиоца, јер с обзиром и на §. 866. грађ. зак. меница, поставши облигацијом, по истеку пет година, ипак задржава природу исправе, која гласи на доносиоца, кад се има у виду још и то, да се данас бланко-пренос не само код толиких приватних исправа као пуноважан пренос употребљава. Касациони Суд у својој Општој Седници од 10. Октобра 1897. Бр. 6788. усвојио је противразлоге Трговачког Суда, а одбацио примедбе свога оделења. Саопштио Драгић Павдовић.