Branič

страна 60.

Б Р А Н И Ч

Броз 6.

учинити с тога, што је ове употребљене речиј Јлорао искључиво задржати за менпцу, док с друге стране, да би доследан остао својим одредбама, морао је у исто време да избегава речи вучена „онај који вуче" и „на кога се вуче", но ово дотеривање је немогућно између противних двају захтева. Ова збрка и забуна у правном језику, коме је тачност преко потребна, довољне су биле да обележе оиасност од новачења, а она нам ни у колико не изгледа оправдана. За што да упутница по наредби не би остала оно што је, —- истннска помоћница меници, и остала самостална у својим одредбама, кад никаква потребност није изискивала, да се меша са меницом? Чувени талијански професор Видари није се устезао да прими и усвоји и сам немачку терминологију, у своме делу о тумачењу законика од 1807., ко.је је тумачење ушло и у пројекат талијанског законика, у коме се опредељује и меница и упутница по наредби у исто време. Видари је и сам приметио, да се овим прави збрка између ова два писмена тако беспримерна, да се она не налази ни у једном законодавству. ■ ■ Па ппак је Видари нашао, да су ова новачења „нужна" или „корисна", 1 ) да се примене на упутницу по наредби, и да јој се да и име менично, јер но доктрини овога аутора, оба ова писмена морају се сматрати да имају карактер трговачки. Морамо прнзнати да овде не достаје логичког закључка. Зар нам није пример овде Енглеска, па да нам се докаже, да имена не чине никаквих незгода у овом предмету ? Ми мислимо, да се са овим треба мало да позабавимо. Меница је дошла у употребу, што је изазвана прогресом трговине и потребом саобраћаја између удаљених трговаца. Упутница по наредби на против, коју ми не би желели да видимо дишену њених одре даба по пореклу и по тачности, одговара дневним потребама свију времена и свију земаља. Ваља дакле сачувати лицима нзван трговине употребу инструмента за кредит тако корисног, а да се ипак не излаже штетности брзе застарелости, која се брзина у саобраћају трговачком може само тражити и правдати, и да не долазе пред суд, који њима није ни природан. Идеје, које је законодавство француско по овом предмету усвојило, изгледају нам, да су !) 8ћггШ зи1 1)го§е44о рег 1а 1чСогта с!е1 Со(Исе сН соттегмо р. 229, 230.

са гледшпта економског црпљене са извора истините правде и здравог разума. Наш менични закон од 1860., није ништа друго до превод меничног закона француског и немачког, јер прва половина нреведена је из законика француског од 1807., а друга ноловина, где се говори о сопственој меннци, превод је немачког меничног закона од 1848. И заиста ми налазимо у нашем меничном закону одредбе о сопственој меници у III. одељку § 161. Приговоре, које смо учинили немачком меничном закону, вреде и за наш закон меничнИ, који је само копија његовог изворника немачког закона. Мих. С. Подићевић,

Постоји ли какво сродство по тазбиии или не, између очуха и пасторке или маЂије и пасторка? Да ли постоји дело родооскврнења, кад лица у таквом односу сродства проводе блуд? Пред зајечарскпм првостепеним судом било је више кривица, по којима су оптуживана лпца за родооскврнење, која су стајала у односу сродства, очуха и пасторке, маћије и пасторка. Све су те кривице разно пресуђене, не само код првостепеног већ н код Апелационог Суда. И све те контраверзне одлуке по истоветнпм делима, Касациони Суд одобравао је. Све те одлуке, које стоје у супротности једна с другом, дока&ују, да наши судови још нису начпсто с тим питањем: у каквом сродству стоје очух и пасторка, маћпја и пасторак? Ја ћу изложити иресуде и решења судска, да се види, како је решавано и суђсно, па ћу онда изнети законска правила, која постоје у православно-црквеном законодавству о том сродству. Г. Стеван Максимовић у „Новој збирци" (књ. I. стр. 309. под бр. 173.) пзнео је једну такву одлуку, о томе, да између маћије и пасторка постоји сродство по тазбини и да је блуд између таквих лица казним као родооскврнење по §. 204. тач. 3. крив. зак. Ну онако, како је изнесено по примедбама Касационог Суда, није доцније остало код Апелационог и Касационог Суда. За то ћу и ту судску одлуку ионова изнети да се види, како је на крају решена. I. Полицијска иследна власт спровела је суду: Рају земљоделца и његову пасторку Персу, ћер пок. М., што су од дужег времена проводили блуд, те су тиме учинплп казнимо дело родооскврнење. Првостепени зајечарски суд и очуха и пасторку ставпо је под суд, и пресудом од 16. Јаиуара 1896. Бр. 637. нашао је, да