Branič

Врој 8.

Б Р А Н И Ч

Страна 91.

да ли статут има за иредмет ствар или лице и да ли је, према томе, стварни или лични. У иитању овом размимоилазили су се разни писди који су се држали теорије статута. Сви су се они слагали, док је била реч о томе, којим приватним законима сме једна држава дати важности и ако су ти закони у туђој држави донесени. Несугласица је отпочињала онда, када је било на реду да се стварни статути од личних одвоје да се, дакле, одреди критеријум за распознавање једних од других. Ми ћемо се уверити о тешкоћама које су, поводом овога питања, искрсле, излажући разне школе које су ову теорију прихватиле и том приликом видећемо, како су писци предлагали разне начине за издвајање стварних статута од личних. 22. Казали смо да су следбеници теорије статута на брзо били убеђени, да примена неких туђих закона, из области приватиога права, не доводи у опасност државно суверенство и да је правично да се, у таквим случајима странци подвргну под законе своје земље. У чему се састојала та правичност? Покушаћемо да то опјаснимо, мало опширније, јер је то објашњење и данас, ако не увек потпуно, а оно бар у великој мери усвојено. Има много случајева у којима би, заиста, било неправедно наметнути странцу последице локадннх закона. Живећи у једној извесној држави, у којој су приватни односи појединаца нарочитим законима регулисани, човек, природно, очекује да се ти закони на њега примене, ма где се он налазио. Појединци имају право своје приватне ствари регулисати онако како им то њихови респективни интереси налажу. Али, у свима оним случајима у којима оскудева споразум између појединаца, узима се да су они прећутно пристали, да њихове ствари буду уређене на начин, који је закон земље усвојио. Отуда изилази да је са свим оиравдано мислити, да онај који отиде ван своје отаџбине има у виду једино законе своје земље и да је њима оставио да његове нриватне интересе регулише, за случај да то он другојаче изречно не учини. Сви закони усвојили су, као правило, да је човек господар од својих личних интереса, и тек у претпоставци да његова изречна воља оскудева, узима се да је он прећутно хтео, да му његове приватне интересе закони расправе. Па, кад се таква моћ вољи човековој признаје у границама једне исте државе, кад су сви образовани народи ово правило усвојили као корисно, зашто онда одрећи истом правилу важност у међународним односима? Зар не би онда то имало ову неправичну последицу: да лични ин-

терееи појединаца буду регулисани противно намери њиховој? Узмимо један пример да неправичност ову јасније истакнемо. Познато је да човех^ може, за случај смрти, учиннтп тестаментом од свога имања распоред какав се њему допада (разуме се, под извесним законским ограничењима). Али ако неко умре без тестамента, онда се сматра да је његова последња воља била да имаовина његова припадне онима које закон о наслеђу означује. Закон о наслеђу јесте, дакле, тако да се изразимо, општи тестаменат, који добија важност, ако га умрли својим нарочитим распоредом није изменио. Сад, ако претноставимо да је, рецимо, Србин отпутовао ван своје земље и у иностранству умро, зар онда неће то бити протпвно његовој вољи, ако се заоставштина његова расправи по законима земље, укојој је преминуо и који су, — таква је претпоставка — различни од српских закона? Зар неће бити неправда одузети наследницима, по српском закону, имање које им је умрли прећутно оставио? Тако, мислимо ми, ваља објаснити тај факат, да су приврженици теорије статута сматрали као правично ослободити у извесним случајевима стране поданике локалних закона. А ово ублажење начела територијалности статута могло је само користити правилном развитку међународних односа, који би се морали, сумње нема, свести на врло малу меру, када би закони губили сваку важност ван граница евоје државе. Узајамни интереси народа дошли су, дакле, да поткрепе обзире правичности, и тиме је екстратериторпјалности извесних приватних закона ностављена сигурнија основа. Разуме се да у случају судара правичности и државнога суверенства, ово последње имало је превагу. То јест, ако се приватни закон тицао земаљскога уређења — а за такве су сматранн сви стварни статути — он је искључивао страни закон, па ма ово било и неправедно ио стране поданике. 23. Најзад, пошто смо се тако унознали са начелом територијалности закона и видели у којим су случајима, и из којих разлога, стари иравници давали приватним правима важност и ван границе земље у којој су владала да видимо сада, на основу чега је могла нека држава тражити од друге да законе њене, кад су у пнтању интереси њених поданика, призна. Другим речима, да ли су то државе могле захтевати као неко право, или су морале своје тражење базирати на разлозима који су искључивали право. По следбеницима теорије статута, држава је обавезна , у обиму својих граница примењи-

и кзшгм ?!