Branič

Страна 114.

Б Р А Н И Ч

Врој 9.

територијалних гранида. То би значило иовредити сувереннтет осталих држава, кад би се онп који њима ирипадају потчинили страним законима; али с друге стране опет, то би значило одрећи се свога суверенства, кад би једна држава лншила себе права да положај својих поданика регулише и онда када се они ван њених гранпца налазе." 33. Признавши законима екстратериторијални карактер, следбеници италијанске школе не праве нпкакву разлику, као што је то чи нила теорија статута, између закона којн се односе на правно стање и способност лица и на оне који се тичу ствари. Довољно је да је закону главни циљ регулисање приватних интереса појединаца, па да му се да моћ и ван граница, без обзнра на то да ли он има за предмет лице или ствар. Истина и италијанска школа ограничава неке приватне законе на једну само државу, али то не чннп због неког стварног карактера њнховог, већ једино зато што би примена тих закона бпла у противречности са јаврим норетком и јавним моралом стране државе. Критеријум, као што видимо и лакши и рационалнији: лакшн, јер је теже у многим елучајима одредпти да ли закон има за предмет ствар нли лице него да ли је он у складу са јавним поретком и моралом; рационалнији, јер је са свим умесно из таквих разлога забранити примену туђега закона, док је неумесно то забрањивати само из тога мотива што закон има ствар за предмет. Неки писци употребљују пзраз међчнародни јавни поредаи , 1' ог<1ге риђНс т^егпаИопаћ Мн мнслимо да овај израз не одговара правом стању ствари. Ми знамо да јавно ираво значи скуп правила која владају узајамним односима држава. Слично томе, међународни јавни поредак значио би: општа правила о јавном поретку и јавном моралу. Међутим, познатч је да појмови о јавном норетку и моралу нису увек исти у свима земљама. Оно што је противно поретку иморалу у једној држави, не сматра се тако у другој. Има радњи које морал једне земље забрањује, док исте радње могу да се врше у другој земљи. Да узмеме један пример. По схваћању синова Мухамедових, полигамија није у контрадикцији са моралом, док, по појмовима хришћанских народа, она има са свим други карактер: она је атак на морал, и с тога се не сме допустити. Истина, има поступака које све образоване државе забрањују, али онн нису једини: има их тако1 )С који су релативно неморални, то јест чији се карактер мења са појмовима који народи о моралу имају: једни их народи допуштају а други не. Док су они први обухваћени у

мођународни јавни иоредак , дотле ови последњи остају ван те групе, и онда, кад нам тај израз не представља једну идеју која би била општа, ризикујемо да будемо његовом употребом, у забуну доведени. Да напоменемо само, јер не можемо детаљније удазити у расправу њихову, још два изузетка овога начела персоналитета закона а то су правило Еосиз ге^И ас^иш и слободна воља човекова. По првом изузетку, који се тиче спољне форме акта, закон места (1ех 1'оп) мора бити примењен, без обзира којој држави припадају лица, у правној радњи заинтересована. По другом, пак, изузетку, странке уговорнице могу се нарочито споразумети односно закона по којима ће се њихов спор расправити и, онда, ако до спора дође, судија ће применити закон уговором означен, без обзира на то, да ли би он, и у одсуству уговора, имао важностн. 1 ) ОДЕЉАК iii Упоређење етаре и нових теорија. 34. У прошла два одељка изложили смо начела на којима је основана стара теорија статута и нове теорије, а тако исто проучили смо и разлике које растављају поједине школе тпх теорија Остаје нам сада да испитамо да ли је стара статусна доктрина збиља толико погрешна да је треба целокупну одбацити као што то чине модерне теорије; да испитамо такође да ли су ове последње толико тачне да их треба примити од почетка до краја; да нз видимо, једном речју да ли међу принципима којима се је руководила стара теорија неће бити какав који је истинит и кога зато ваља и данас задржати, и да ли опет у новим теоријама нема нечега што се не слаже са правим стањем ствари и што би ваљало као нетачно одбацити, Да кажемо одмах да се, у колико ми сам предмет схваћамо. истина не налази потпуно ни у списима старих аутора нити код следбеника модерних школа немачке и италијанске. Она се налази између старе статусне теорије и нових, ближе до душе овим другима него првој. Ми ћемо промотрити критички, у кратком обиму ове студије, принципе тих теорија и покушати да тачна посматрања од нетачних одвојимо, и да тако, групишући у једно добре делове истих теорија, саставимо систем који би, по нашем мишљењу, ваљадо применити у важном питању сукоба закона. §• I35. Видели смо, да, кад је теорија статусна хтела да нађе разлог на основу кога може један 1) У Енглеекој и у Сједињеним Американеким Државааа ^својен је систем Јеап Уое1-а.