Branič

Број 9.

Б Р А Н И Ч

Страна 115.

закон добити важности у држави у којој он није донесен, она је дошла до закључка да др жаве будући независне једна од друге, не могу бити дужне, ио шком ир 'ву , примењивати стране законе и да зависи једино од њихове добре воље да ли ће се ти закони и на њиховом земљишту применити. А како оне налазе узајамнога интер<са допустити у извесним случајима извршење страних закона, то добра воља држава за примену ових не оскудева. На против, нове теорије, како оне које су основали немачки аутори, тако и оне којој је порекло у Италији, не потчињавају примену туђих закона вољи и ћуди једне државе, већ налазе да човек има ирава на то да се, и онда кад је ван своје постојбине, управља по националним а не месним законнма. По овим теоријама, иостоје извесна права, која стоје изнад свих држава извесна генерална права која не познају никаквих граница. Са гледишта тих права, сви људи сачињавају једну оишту заједницу , а поједини делови те велике заједнице, познати иод именом држава, дужни су све силе употребити на санкционисање тнх права. То је прва важна разлика између ових теорија. По нашем мњењу, гледиште нових шкшја не може се усвојити. Њему треба истина признати ту добру страну да потпомажа брже развиће међународних односа, али, и поред те корисне последице његове, ми надазимо да оно по тачности иаостаје иза гледишта старијих јуриста. Ако следбеници овога система иод речи гграво, разуму оно што је ир&во, аравичпо (јпб(:е), онда им еистем није погрешан, али ни нов. Он би се, под оваквом претпоставком, сводио на то: да је ир\во да људи, у нарочитим случајима, потиадну под уредбе своје државе, ма да се у њој не находе. Кажемо да такав систем не би ни мало нов био, пошто је и теорија статута допуштала странцу позвати се на правила своје државе баш из обзира иравичности. Да ово преимућство, које се странцу дозвољавало и дозвољава не потиче из сличних обзира, оно не би ни постојало Ми не видимо разлога да држава једна да превагу страном закону, допушта у неку руку инвазију страног суверенства, ако то правичност не захтева. Кад бп нови систем имао овакав значај, он не би решио питање: на коме основу може нека држава претендовати на то да друге државе њеним законима даду силу и важност? Он би само констатовао да је право да тако буде, а на питање не би одговорио. 36. Али, ваља узети да приврженици нових теорија нису иренебрегли да ово питање расправе, тим пре што су њега још и ранији правници истакли, а кад је тако, онда су онн несумњиво речи ираво дали смисао који му се обнчно даје, то јест. под тим изразом разумеју не неко теориско право, као што смо то мало час узели, већ право које има и своју санкцију. Систем нових теорија, овако схваћен, јеете, истина нов, али није и тачан. Он није тачан прво са гледишта упутрашње>.а ирава једне државе Заједнице које ово име носе имају, у жељи да иојединцима који их састављају осигурају напредак и благостање, разлога својој егзистенцији. Између државе и чланова њених постоји веза која се зове иоданство. Заједница, склопљена у пнтересу појединаца — поданика, има за дужност да једино овима обезбеди она права чија је гарантија њој поверена. Она нема ни интереса ни дужност да се брине и о оним људима који у њу не спадају, који нису били ту када се она склапала или који у томе учествовати нису хтели. Следствено из овога истиче то, да ти људи не могу захтевати за себе она преимућства која су само поданицима обезбеђена. Ако, и пород тога, та заједница, из хуманитарности, узме у заштиту и оне који у њу не спадају и загарантује им извесна права, томе основ ваља тражити једино у добром расиоложењу те заједнице, а не у дужности. И обрнуто, странац би грепшо кад би мислио да у неком ираву треба да тражи порекло преимућствима која му држава дозвољава. Питање ово, да ли примени страних закона ваља тражити га180п (1' ећ - е у ираву или не, има и своју практичну страну. Ако се узме да разлог тој примени лежи у нраву, онаком истом у каквом лежи и разлог за примену локалнога закона, онда се мора, логично, извести овај закључак: да су судовн обавезни применити туђе законе као и своје, и у случају да неки нижи суд погрешно страни закон аплицира, касациона власт била би дужна такву одлуку поништити. Ако се, пак, сматра да странац има само теориско право на примену својих закона онда касациони суд, установљен да мотри над вршењем закона само своје земље, не би био дужан уништити одлуку нижега суда која би рђаво применила страни закон. Ми мислимо да је ова последња солуција тачнија Изузимамо случај да је законодавац нарочитим прописима загарантввао странцу апликацију његовнх закона, или да ту гарантију садржи какав међународни уговор; у тим случајима власти су дужне применити стране законе, јер кад то не би учиниле,

«Ј