Branič

Страна 108.

Б Р А

Н И Ч

Број 9.

сама. У осталоме сувереном карактеру државне властн већ и за то не могу бити противна ограничења, која се намећу њеним органима, гато су она опет у интересу ње саме. Тиме се прннуђавају њени органи да увек само оптту вољу представљају, а не своју личну. Они се ; у колико представнпци државе и неограничавају, напротив онп се ограничавају само за то да не би пЈзестали ту улогу верно вршити. Моитескије је имао право п у томе, да се органп могу ограничити само тако, ако им се специалишу функције, ако се сваком одредн надлежност. Где је један човек или једно тело за све подједнако надлежно, ту се има свемоћност тога човека, или тога тела, што никако није истоветно с неограниченошћу државне вла сти. И Монтескпје примећује врло фино: „Свакн ко има власт склон је да је злоупотреби. Он иде дотле, док не наиђе на границе. Ко би мислио? И самој врлини требају границе. Да се власт не би злоупотребила, ваља тако уредити ствари, да власт заустаеља тпаст". Али гато смета овој теорији да до краја буде тачна, то је што ни сам Монтескије није разликовао државну власт од њених органа. Он ју је исто тако с њима изједначавао као апсолутисте ире њега, разлпкујући се од ових само у закључцима. Ови су ценили да се представницн др•/кавие власти морају оставитн неограничени, како би сама власт остала суверена. Монтескнје, иак, мислио је да се органи не могу ограничити, ако се сама власт не подели. За то, кад је сваки орган везао за нарочиту функцију, Монтескије је држао, да колико има тих разних надлежности, толико има и разних власти. А кад је за тим, сваки орган у његовој надлежности начинио независним од других, он је држао да су услед тога и те разне власти постале између себе једнаке и координоване. Закључке тачне за органе, он је преносио на власти које су ови представљали неумејући да те органе од њих одвоји, и код те тачке његовп закључци престају бити тачни. Ако би саме власти биле у томе степену одељене, државна би организација била лишена сваког центра. Држава би се неминовно распала. Између разних власти мора бити макар толико везе, колико је потребно да би једна с другом у односима стојале. У ствари та веза навек пострји, а ево где. Свакој власти оДре|,сиа је нарочита функција; прописани су такође и односи између њих. Али правила о томе не одређујо. нити може одређивати свака власт сама себн. То би био вечнтп извор споровима између њнх. Та нм правила морају бити свима наметнута нстим законима, и очевидно је да

ови условљавају нарочиту власт, која ће их формулисати. Због тога, ма колико се далеко ишло с поделом власти, наићи ће се увек на једну власт, чија ће се надлежност састојати у томе да другима надлежност одређује која ће иматп задатак да њихове односе регулише, која ће једном речи прописивати свима њихов начин постојања. И треба ли доказивати, да је та власт самим тим изнад свију других, и да је, уз пркос свему, опет суверена. Подела власти, како ју је замислио Монтескије, нетачна је у толико, у колико је имала да значи поделу суверености. Законодавна, извршна, судска Функцнја нису разне атрибуције суверености, тако да се сувереност дели, чим се за сваку ту функцију друга власт организује. То механнчко гледиште, да је сувереност низ атрибуција, осуђеноје Сувереност је једна моћ, — моћ изразити једну вољу којом се сви чланови једног политичког друштва обвезују. Та се моћ исто тако мало да делити, као и сама воља коју она чини обавезном. Она сва мора припадати једној власти. Од тога ни Монтескиј евом поделом власти није учињен изузетак. Моћју да створн највишу вољу располаже само законодавна власт. Монтескије није видео само да с овим остале власти не могу бити координоване, него су јој субординоване. и да, и ако их има три, опет је једна само највпша. Интересантно је да Лок, од кога је Монтескије позајмио теорију о подели власти. није имао ни најмање сумње о правом карактеру законодавне власти. Стављен надобар пут примером енглеског иарламента који је имао цред очима, Лок се изражавао овако: „Давати другом законе може само старији од њега а пошто се законодавна власт одликује правом да прави законе за све делове друштва и за сваког његовог члана понаособ, законе који се могу силом извршити, ако ко не би хтео да им се покори то законодавна власт мора бити највигаа а сви остали делови и чланови друштва потичу из ње, и њој су подложни ■'.!) У осталоме, у практици се осведочило да је немогуће извести тако поделу власти, да између њих не буде хиерархије. Осим Сједињених Држава, нигде такав покушај није озбиљно ни учињен, али и тај којп је ту учињен, може ли се рећн да је услгео? 0 томе је допуштено сумњати иосле сгудија једног иравника те : земље, проф. Вудро Вилсона, 2 ) којима је обелодањено да је и ту, на супрот начелима поделе власти, законодавно тело, представљено својим сталним

; 1) Тп т о ТгеаНзез оС .(<отегит(п(з II. §.150. з) \Уоос1го\у \У 11, чоп, Ап 01(1 Маа1ег апс1 01ћег Ро1Шеа1 Енааув .