Branič

Број 9.

Б Р А

Н И Ч

Страна 109.

одборима, субординовало себи остале власти. Што се тиче Европе, парламентарни систем, који ту с малим изузецима влада, чини немог-ућом сваку строгу иоделу власти. По томе систему, две власти. извршна и законодавна, доведене су иосјку.ством кабинета у сталне односе; оне су у стању једна на другу утнцати, и у место да свака за себе Функционише, пре би се могло рећи да су оне на извесну сурадњу унућене. То је и дало повода Беџхотух) да парламентарни систем с његовом ка бинетском владавином дефинише као фузију власти. Мене, кроз које је у свима парламентарним земљама прошла Скупштина, могле би у недостатку чега другога сведочити о кадмоћности која по нужности ирипада законодавној власти. Готово нигде више ие ограничава се она на своју законодавну функцпју; негде мање негде више отворено, она се стара да заузме место саме Владе, и ако би по теорији имала према овој само право надзора. У томе погледу доста је поменути две либералне државе Запада, Француску и Енглеску. У првој, утицај Скупштине осећа се већ и у питањима чисте администрације, док се у другој, Влада сасвим претворила у један скупгатински одбор, имајући за свога шеФа редовно главног беседника већине. У тим земљама почињу се бринути, ко ће вршити надзор над Владом, ако се ова изједначи у томе степену са надзорним телом. Либерална ■ школа после Монтескија није могла затворити очи пред Фактом надмоћности законодавне власти. И као год гато је Монтескије био државну власт поделио на троје да би њен апсолутизам уништио, тако су његовп наследници иоделили саму законодавну власт на двоје, да би њену надмоћноет изиграли. Они су дакле продужили делити. Онн су разликовали уставотворну власт и законодавну. Извесне важнпје, управ основне законе законодавна власт није била у праву мењати; за то се изискивао сазив нарочнтог тела. Законодавна власт није била више свемоћна. Њу су везивали ти закони у које није смела дирати. Сама јој је надлежност била прописана од другог од тог нарочитог тела које је у Уставу одредило свакој власти њену сферу рада. Према томе, ни једна од три власти није више стајала над другима, више свију њих уздизао се Устав. Тако је иостало могуће да вдасти између себе буду координоване: оне су све стајале на истој нози од тренутка, кад су све подједнако свог иравног, разлога имале у једном иетом документу, у Уставу, у место што

би га из једне од њих све остале изводиле. Ни једна власт није могла повредити Устав, а да уједно не поништи своју закоиску основу; то је било јемство, да ће га све поштовати. Ако је већ морало бити неке суверености, либерална је школа хтела да се она призна само Уставу, да то буде сувереност извеених начела, а не једне власти, ма која она била, или како се онда говорило, да то буде сувереност разума, — сасвим сугласно с једном старом замисли Платонове школе, да у држави ваља једино закони да буду апсолутнп. Али, та ндеја о једној чисто апстрактној суверености погрешна је по својој основи Сувереност је атрибут власти; она не може припадати једној чистој идеји. Једна идеја која би своје остварење и без нарочитих органа била у стању изнудити, то не постоји. Као што закони иредпостављају законодавну власт, тако и Устав предпоставља уставотворну власт. Чиме пак ограншшти једну власт која је овлашћена и сама уставна начела да поништи? У место да се законодавној власти одузме неограннчена иравна моћ она се просто пренела на једну другу власт. Конституционалистичка теорија обогатила нас је једном новом влагаћу, иигата вигае. Либерална школа није могла снорити да је, при крају свога резоновања, и она изагала на. једну неограничену власт. Истина, ова не функционише стално. Пошто један пут донесе уставне законе, она. шпчезава, да би се јавила кад их буде требало мењати. Ако се суверена власт није баш укинула, оно је стављена у латентно стање. Власт која ће створити уставне законе није се могла избећи; у накнаду за то, чим ихје створила, она је послана кући, као онај црнац који је своју дужност био испунио. Либерална је гакола веровала да никаки органи нису потребни уставним законима, од оног тренутка кад су створени. Међу тим, заблуда је била држати, да се уставни закони могу оставити без органа који ће их штитити, па опет за то да не буду лишени свака правна јемства. Ту заблуду енглеска је правна гакола обелоданила са свом јасношћу која је требала. Као што је познато, Енглеска Уставност не зна за континенталну разлику између уставних закона и ових других; по њој су сви закони између себе једнакп. Тога закона нема који један енглески парламенат, дејствујући у свом обичном законодавном својству, не би смео дарнути. По речима професора Дисија. 1 ) Круна и Два Дома — јер то је што се у Енглеској

1) Ва^ећо1, Еп§Ц.чћ СопаШиНрп .'6 1

1) Ор. сН. Доо први Глава I