Branič

Страна 110.

Б Р А Н И Ч

Број 9.

Уставности разуме под именом парламента, надлежни су опозвати који било закон. Истим оним начином којим би се окдастида кака компанија да сагради нову железницу од Оксфорда до Лондона, ма који парламенат може друкчије регулисати наслеђнвање престола, или изменити што год у Актнма Сједињења. 1 ) Са гледишта Енглеске Уставности неуставни је закон правна немогућност. Надлежност је парламента апсо лутна. У томе смислу ваља тумачитп и ону врло популарисану изреку Делолмову, да пар ламенат може све осим да женско преобрати у м шко, и обрнуто. Бранећи своју уставност на супрот контп ненталној, енглеска правна школа пита: кад континентална усгавност већ поставља разлику између Устава и обичних закона, кака јемства даје противу неуставннх закона? Уставотворно тело, кад један пут изгласа Устав, пропада као она врста инсеката, који угину чим своје потомство излегу. Она не остаје и даље као нека врста надзорне власти, нарочито да пази на законодавиу власт, чија је надлежност Уставом сужена. Ко онда може спречити ову да не донесе законе, који ће бити у противуречностп с уставним наређењима? У Сједињеним Државама, где је, као у свакој савезној држави, Устав од битне важности, та се могућност није смела оставити непредвиђена. Ту је судској власти дано право да при примени сваког закона испитује његову уставноет. Она није дужна применити онај закон, за који би констатовала да не одговара Уставу. И ако тиме закон још није укинут, с практичног гледишта између једног закона укинутог и једног закона, који судови не примењују, разлика је неприметна. А.ти у Европи нема примера да је та американска метода била усвојена. У континенталннм државама не постоје тела која би имала деликатну мисију процењивати уставност обичних закона. Што се тпче судске власти, њој је доиуштено једино расматрати да ли су формални услови испуњени, да ли закон долази од стране надлежннх фактора. Иначе сваки закон који је законодавно тело изгласало, а Краљ потписао, судска је власт дужна приме нити, не загледајући у његову садржину, незавнсно од тога како он стоји према Уставу. Законског начина нема спречити законодавну власт да не погази Устав. Јемства која се противу повреде Устава имају, искључиво су моралне или политичке природе: велики углед

2) Видети Гладстонов закон од 1869. о Ирској цркви, који етоји у очитој супротности с Актом Сједиљеља између Велике Британије и Ирске.

који тако основни закони мање више свугде уживају, притисак за који се предпоставља да ће у његову корист јавно мнење на законодавну власт вршити, итд. Ипак противуречно изгледа да се толика важност приписује уставним законима, и опет да никака правна предохрана противу њихове иовреде није установљена. Законодавној власти, противу чије су свемоћности они срачуњени, остављено је на вољу да ли ће их, и колико, поштовати. И због тога енглеска правна школа, с оном директношћу која је одликује, изакључује да Устав, какавнаконтиненту постоји, представља само један скуп максима политичког морала. Либерална школа није била кадра да нас из ове дилеме пзведе: или ће постојати правно признати органи да бране законске границе које су највишој власти постављене, и у томе случају највиша власт, прелазећи на те органе, остаје опег неограничена; или таки органи не постоје, и у томе случају природно се поставља гштање, да ли те границе које су лншене сваке правне санкције ннсу искључиво моралног карактера. Али, Господо, може се приметити да изме ђУ јвдне државне власти, која не зна за правне границе и која сама себи служи разлогом, да између једне тако дефинисане власти и просте силе нема више никаке разлике; да је највиша власт у држави само сила која је у последњем ресултату победила; да теорија о апсолутизму државие власти на крају крајева зна само за право јачега. Ну, то је далеко од тога да буде тачно. Има једна разлика између суверене власти и силе, истина само једна, али та, битна. Суверена власг јесте сила, али регулисана. Њено дејствовање подведено је под правила, и та се правила знају у наиред Истина, њих је она сама себи прописала; шта мари, кад их у опште има? Ма колико била неограничена по својој дефиницији, сила коју државна власт представља сама себе ограничава без престанка; сваки је закон један акт њена самоограничења. И морално оправдање да појединце својим правилима потчини, она налази у томе, што се тим правилима сама прва потчињава. Као сила која влада овим светом, и она је пз почетка била свемоћност, да би на крају постала нужност, — за друге као и за себе саму То ограничавање себе саме даје државној власти карактер ретког величанства, који ни која друга сила не може потраживати. И у томе емислу, али у томе само, ја држим да могу, завршујући, применити на њу изреку Хобесову: Кои е^ иирег 1еггаш ро1ез1:аб ^иае сотрагећгг еГ.