Branič

БРОЈ 2.

Б Р А Н II Ч

СТР. 45.

и извршење. Г)е УагеШев ботшјегеб 1 ) труди се да ову деобу Мот^ездшеи пу оправда. Он вели: „Судити, није изврпгати закон; то значи само репшти питање да ли он има да се примени; то је тражење истине. Извршивати, то значи радити; судити значи миелити и говорити. Исгина, готово свуда судији је стављено у дужност да.сам нареди извршење своје одлуке, и, наређујући то, он прибавља нзвршење самога закона; али, то је сиоредни део његове мисије". Наше мишљење је да ове опсервације нису тако тачне. Ми знамо ,да су судови установљени да расправљају приватне спорове. ЈеДан такав спор претноставља да неко .лице другом извесно право одриче. Како ирава имају свој извор у законима, то онај који другом његово нраво одриче, одриче у исто време и послушност закону. Шта има да се уради иа да се закону његова важност прибави? Има да се ураде две етвари: 1., има да се извиди да ли је заиста један од нарничара какав закон прекорачио; да се извиди да ли има места да се на њега тај закон нримени; 2., затим има да се осуђени парничар, ако се својевољно пе би судској одлуци покорио, нримора, силом властн, да се овој потчини. Констатацију из прве тачке има да учини судска власт, а на административној власти лежи обавеза да њеној одлуци важности нрибави, за случај да јој се заинтересоиане стране драге воље не' хтедну покорити. И тако, као што видимо, ми • смо, благодарећи судској интервенцији, добили то да је једпом закону, коме је један од парничара иа супрот стао био, иоираћена његова спла и важност. а то дефинитивно опет значи да је тај закон номоћу судске власти-извршен. Остаје, дакле, као утврђено да судска власт није нека трећа врста власти, поред законодавне н извршне, већ само један део ове носледње. У осталом, дискусија ова нема практичног интереса, чим се признаје да судска и административна власт треба да буду одвојене.

(Наставиће се)

5К. М. Перић, секретар Мин. Правде.

!) Ор. сН. р. 226.