Branič

стр. 162.

б р а н И ч

број 5.

Казна смртна извршивана је вешањем, доцнпје и из пугаака, а по извршењу убијени је дигнут на точак за прим ер прол а з н иц има 17 ). Још напоменути имамо, да је за време турске управе постајала и крвнинч , коју су Турци наплаћивали од села, где се нашао убијени човек, по ова казна од Таковског устанка није допуштапа, 18 ) као птто није доиуштана ни од арвог устанка до 1813., пошто су дотле судски послови били чисто у рукама Срба. 19 ; За ово доба били су докази у грађанским и кривичним парницама као и до 1813., сем заклетве нутем коцке, јер је у овим суђењима не налазимо. Ову организацију судске власти потврђују идоцније уредбе издате кнезом Милоше и, као уредба од 1. јануара 1828., 3. марта 18 2 9., 20 ј 8. јула 1827. и 1833. 21 ) јер као што се из њих види, оне само у нечему доиуњују и у нечему објашњавају надлежност, засиовану поменутом уредбом од 1825., а опет као судске власти остају: кметови, кнежински, нахијски кнезови магистрат и народни суд, јер у тачци 2. уредбе од 1828. и у !». тачци уредбе од 1829. вели се: сваки тужилац да се држи •овога реда: најпре да се суди у селу код свог кмета, после код кнеза од кнежине и.ш нахије, од кнеза код магистрата. И према томе можемо тврдит /, да је оваква

17) Овчј точак у свему је еличан колском точку. У8 точак направи се и дирек од једног хвата и нешто више чији је врх вашиљен у облику ражља. Тај се дирек пободе у земљу и на њему кроз трупину углави се точак тако, да шиљак дирека изађе до 40 см. изнад трупине. Пошто осуђеника убију и дигну на точак, онда га набију кроз леђа на онај шиљак тако, да лицем окренут лежи неколико недеља, или док ее не распадне, а за тим скиму л укопају. (Опело овако убијеног, свештеник је могао вршати пошто се тело са точка, скине и укопа. Решење од 13. јуна 1858. ВБр. 633. Речник Петровић сгр. 2а2.ј 18; Грађа кљ. I стр. 274. 19) Крвнина се није састојала само у случају кад је човек убијен, у ком је случају, као што је речено, крвнина за време туреке управе у Србији наплакивана, него је она у Туреком паретву имала шири значзј; јер се она наплаћивала и у случајима, кад је човек пао с дрвета, или с коња те се убио, или уТопио у воду или умро одздме или ода шта му драго он умро, само кад га нађу на путу или у пољу мртва. Као разлог 8а ову глобу наводи Вук (стр. 89. и 300. речника) што су судије и управитељи у турском царству жи>вели највише од глоба. 20) Право 1885 стр. 114, 328. 21 ) Право 1886. отр. 19, Бранич 1887, стр. 832.