Branič

стр . 276.

в р а н ii ч

вро.т 8.

II. Закључак Одакшавајуће су околности ансолутне нарави, кад им не стоје на супрот отежавајуће околности. И обратно: отежавајуће су околности апсолутне нарави, ако им не стоје на супрот олакшавајуће околности. И само самцато прнзнање довољно је да претвори смртну казну у робију, ако му на супрот не стоји ни једна отежавајућа, околност. Нвма, у ираву, релеваитне чињенице, коју би судија ири изрицању иресуде могао и смео избацити из теразија иравде. Признање је једно између многих права, која законодавац даје кривпу за његову одбрану, на његову корист. Греши кривац, кад се овим својим правом не послужи. Признање је оружје у рукама кривца, којим се он брани. Где олакшавајуће и отежавајуће околности својом јачином, разлогом, тежином једне друге пониште, умртве, — ту долази признање у корист кривца; његова страна на теразијама правде нретеже н он се окористи, епасс живот. * И први писац о овој ствари мишљења је, да признање може бити довољан разлог за претварање смртне казне у робију ну само му се нутеви, којима до овога закључка долази по све разликују од наших, тим пре игго он тражи бар две олакшавајуће околности, па да сс смртна казна може преобратити у робију од 10—20 година. На иротив ми тврдимо да је: И сано иризнање извршеиог злочина, довољан законски разлог, да се кривцу смртна казна иреобрати у робију, ако иротиву и,ега не иостоји ни једна отежавајуИа околност. Београд, Јануара 1898. Алекса II. Милојкови!..