Branič

стр . 428.

б р а н ii ч

број 12.

Још је дакле више, но за време Кетлеа. истина дакле рећи: да „ исте ипдивидуе чине увек ис -Јв кргшице". * •х- * Требамо ли јаукнути пред овим феноменом? проклињати ову цивилизацију, чији сваки напредак као да је ново изазивање кривичности? Кад би смо имали какве симпатије за даиашњн казнеии и поправни режим, оне не би биле стављене на горко искушење овим жалосним констатовањима, јер бисмо имали мучну дужност поновити после Министра Правде, у његевом извештају о адмннистрацији кривичног правосуђа у 1885. години: Ћедовољност казне с тројаког гледишта иоирављења, застрагиења и иобољшавоња, избија сваки дан све више на видик из <татистичких иодатака. Али ми смо од оних који куде непојмна сажаљења и ражаљења, чиме је нашс репресивно законодавство било за дуго обмањивано. Тај је појав критика нашег човечанства, она није критика наше моралности. Збиља, далеко да се застрашимо, несразмерношћу у повећању поврата и повећавању кривичности она нам изгледа као задовољавајући симитом нашег друштвеног стања. Зар моралност једнога народа тиме баш ништа не добија видети кривичан вирус концентрисати се, што више и више у круг окорелих злочинаца, него видети како се он распростире и пшри, сваким даном све више и више. на што већи и већи број случајних преступника? Најзад, шта доказује, с друштвеног гледишта двојаки нокрет кривичности и поврата? Докле се класа криваца по навици уведичава и плоди, докле се она организује у друштва паралелна правилном друштву, преступ се, полако али сигурно, повлачн из осталог становништва. Не проклињимо дакле цивилизацију. Ако она концентрише и распирује огњиште сталне кривичности, ако она егзистенцију оних, који одричу потчинити се њеним уСловима рада и усиљавања, прави тежом, ако она увеличава жалостан вечити контраст између луксуза и оскудице, она уздиже и ниво ошнте моралности, она даје разумети млого већем броју да је живот добро, својина, право, законитост. навика, спокојство, природно стање. Према