Branič

БРОЈ 13,

Б Р А Н II Ч

СТР. 445.

Нека нам се дозволи, да закључимо наша посматрања о огшм питању речвим навођењем мишљења једног од првих тумача француског грађ. законика. Ево шта ч} т вени Марнаде вели у тому V. свог тумачења на стр. 21. ,.И у самом случају, кад је исправа п као јавна и као приватна, ништава, не следује никако из те ништавостн исправе и ништовост уговора, који је та исправа требала да докаже, ако је тај уговор у истпни закључен и доказује другим средством н. нр. признањем. Сасвим је јасно да у свима случајевима, где иије прописано писмено за вредност уговора, и где нема друге вредности него као доказ, иедостатак или не постојање тога нисмена, постају без значаја онога часа, кад се уговор другим •средстком доказује. Сасвим је друга ствар пнтање о ностојању или важностп уговора, сасвим друго питање његовог доказа - '. Према овоме јасно је, да је овај разлог, који је судовима иослужио за оспов ништавостп уговора, противан науци и закону.

П030Д0М ЈКДНЕ НЗПРАВИЛНЕ ПРАКТИКВ МОД НАС

36. Мисао која пам се при])одно овде намеће јесте та да расправу сукоба не треба новерити ии самој судској ни самој административној власти, већ суд за сукобе треба да буде тако састављен да ни један од овадва елемента, ни судски ни административни, не буде у надмоћности, него да су на равној нози. На тај начин не бисмо се имали бојати штетне нреваге једне власти над другом. Мисао проста и логична и која, на први поглед, изгледа да решава питање. Па ииак, оваква солуција јсдино указује на нут којим треба поћи, ако се жели ово ннтање решити, али никако не уравњава све тешкоће. Јер, да би та мисао имала и практичне вред• ности, требало би да у суду за сукобе не буде никада

ГРАНИЦЕ СУДСКЕ ВЛАСТИ

(Иаставак из бр. 11.)