Branič

врој 19.

Б Р А Н И ^

стр . 689.

нио кривицу, која се казни но §. 253. тач. 1. казн. зак., с погледом и на §§. 251. и 252. истог закона. Онтужени Милош не признаје кривицу, но она се доказује сведоџбом сведока Тасе М. и Трајка С., који тврде, да је онтужени у присуству њиховом узео од Тодора 100 динара, теда буде овај изабран и постављен за председника општине разгојинске. Према овакој тужби начелника среског. оптужени је Милош решењем суда под Бр. 5137/98. стављен под суд и у притвор за ово дело преваре, казнимо по §. 253. тач. 1. казн. зак. с погледом и на §§. 251. и 252. закона. Ну но жалби оптуженог, Касациони Суд, решењем својим Вр. 4069, нашао је, да исто не одговара закону: „Суд је погрешио, што је под суд ставио оптуженог за дело из §. 253. тач. 1. казн. зак. кад ово дело, но закону, не аостоји. Поред осталих карактерних знакова за превару, закон тражи: користољубље, оштеИеље у имању (§§.251. и 257. казн. зак.). То користољубље, то оштећење у имању, може се јавити само У СФери цриватног, а не у с«?ери права јавног — државног, нрава грађана за изборе општинских часника. Накратко, предмет, објект преваре може бити само имовинско ираво. Давалац може бити само у толико повређен, оштећен, у колико се она вредност, коју противна страна за примљену вредност даје, као илузорна показује. ,,Користољубље", „оштећење у имању" може се дакле налазити само у оној вредносги, која се има да прими за оно, што је дато. Корист, коју је ириватни тужилац за датих 100 дин. имао да добије, морално је илузорна, јер закон забрањује куповину звања председника ошцтинског. Закон не узима у заштиту и такву неморалну ствар, коју он сам осуђује. Губитак правно немогуће користи закон сматра као и да не постоји, (§§. 23., 538. и 722. грађ. зак.). И овај случај, где приватни тужилац, са знањем и но својој властитој вољи даје 100 динара за кметовско звање, има се правно сматрати онако исто, као и онај, где давалац не би тражио никакву накнаду за оно, што је дао, или би тражио сасвим незнанту вредност. Према томе, кад се нриватна воља, са правног гледишта сматрана, не би као повређена јављала, онда ни закон у оваквој нриватној вољи, не може се као повређен сматрати. Кад, дакле, према наведеном, овде нема дела преваре, онда се дело оптуженог појављује као дело своје врсте, за које за-