Branič

број 24.

б р а н и ч

стр . 903.

о појединим одредбама законским нису обавезиа ни за кога; ни за Касациони Суд, ни за остале влаети, па ни за самог министра који их тражи. Ми смо већ, говорећи о одеосима између законодавне и судске власти, утврдили да у уставним државама обавезно интерпретирање закона припада само оној власти која има право доношења нових закона; јер интерпретирање закона у тој форми није ништа друго до вршење једног законодавног посла. Како и код нас „ни један закон не може бити без пристанка Народне Скупштине протумачт " (чл. 55. Устава), то би била директна повреда Устава, ако би се Касадионом Суду, ма и у обиму §-а 16. тач. 2. његовога устројства, дало право обавезнога тумачења. Међу тим, код нас управна власт као да није ни са овим пвтањем начисто. На име, из начина на који она чини употребу од мњења која добија од Касационога Суда не би се могло са потпуном сигурношћу извести да она при том послу, има у виду мало час споменути уставни принцип. Представници централне управе, министри, прибегавају искуству и знању судија Касационога Суда често у прилици када желе да, у форми расписа, протумаче какав закоиски пропис из свога делокруга У тим случајима махом распис почиње са тим, како је Касациони Суд у својој Општој Седници објаснио, на питање дотичвог министра, известан законски текст на тај и тај начин, а за тим, изложивши верно судско решење, позива органе на које је адресоваи да се по њему управљају. Из редакције самих расписа не види се јасно какву важност управпа власт даје мњењима Касационога Суда; не види се да ли их она сматра као необавезна за њу, као једно просто мишљење које има да јој служи за обавештење; које она може као своје акцептирати, а може га и одбацити, у целини, иди из њега узети само оно што је, по њеном нахођењу, тачно, а осгало не примити. У кратко, ако се, ради проналажења мишљења које централна управа има о важности ових одлука Касационога Суда, послужихмо редакцијом њених расписа, ми ћемо остати у недоумици односно питања: да ли она тим одлукама даје некакву обавезну сиду, или их сматра као факултативне за себе. 62. Остаје да једини значај који те одлуке Касационога Суда, у случају примене §-а 16. тач. 2. пом.