Branič

стр. 72.

ЈРАЕИЧ

БРОЈ 2.

испитивања и осим неколико изузетака таквог неурачунљивога кривца пуштала у слободу, и због тога је он, наравно, био непрестано опасан по друштвену безбедност. Нова је школа ствар узела сасвим друкчије. Признајући, да неурачуиљивога није могућно казнити, онајеради заштите друштва тражила да законодавство нађе нарочитих мера, како би се таква лица издвојила, и са своје стране уз то предложила да се заведу нарочити заводи за чување и лечење анормалних лица у опште, а нарочито заводи алкохолике, који учине кривицу. Само се тада може у друштво вратити лице из такве категорије, кад за то нарочито састављена комисија нађе. да се ово поправило или да апсолутно не може од штете бити по друштвену безбедност. Даље, идеја се о класиФикацији криваца огледа и у томе, што се, имајући посла с урачунљивим кривцем, поставља питање: је ли то случајни кривац, новајлија у области кривииних дела или је то огорчени непријатељ друштвени, занатом злочинац. Ради веће правилности закључака том приликом обраћају пажњу како на особине мотива који су изазвали неку кривицу, тако и на начин, како је она учињена. Иказна се одређује према оцени свих тих дата. Ту тачку у учењу нове школе ми сматрамо као основну и особито корисну за будућност. Хуманост је класичне школе донекле била једноетрана, јер сујепримењивали према тежим и опасним кривцима, као напр. при системи роепа шајог ађзогђе!; шшогет, кад је нађено да субјекат одговара за неколико кривица, а тако исто при влади начела, да не треба лицима у поврату мењати врсту казне, прелазећи од блаже ка строжој. Овамо спада честа примена казне с кратким роком одузимања слободе лицима у поврату. — Стара се доктрина држи, напротив, према већини криваца, и сувише строго. Она је проповедала, полазећи од идеје о накнади, да свако кривично дело мора без поговора бити кажњено, док нова школа налази, да у лаким случајевима може бити само условна осуда (с обзиром на случајност кривице, на немање ниских и срамних мотива, с обзиром на сразмерну накнаду оштећеном итд.). Затим, у већини је кодекса система одузимања слободе тако била изведена, да је одузимање права сналазило како окорелога зликовца, тако и лице које је први пут учинило