Branič

стр. 216.

б р а н и ч

врој 5.

лица која прииадају разним државама, и с тога су предмет Међународног иривашног права. У свима временима принцин територијалности права бивао је више илимање ограничаван принцппом права личности или порекиа, што је неизбежна последица светске трговине и и признавања правног поретка у свима сређеним државама. Теорија о територијалној, месној важности права, налази своју примену поглавито у питањима приватног међународног права; али се може, неки пут. применити и на унутарње законодавство једне државе, кад се општем или , заједничком праву стави на супрот посебан закон једне покрајине провинције који је изузетак према општем закону. Такав је био случај у кривичном законодавству краљевине Италије до године 1889. итд. У Србији био је такав случај приликом сједињења ослобођених крајева. §• 21. Границе права по времену. Развиће позитивног права и непрекидно мењање закона повлаче као нужну последицу да треба одредити два момента у животу сваког закона : почетни моменат и завршни Први се обележава тромулгацијом, прогласом, и иубликацијом, обнародовањем, услед којих закон постаје извршан, тј. постоји и живи (гледај §. 15.); последњи се обележава аброгацијом, укидањем, а то' је акт услед кога закон престаје важити. Укидање је изрично, кад је исказано у нарочитој изјави законодавчевој ; или иреКушно, кад потиче из противречности одредаба ранијег и доцнијег закона, или кад нови закон уређује цео предмет који је расправљао претходни закон. (Итал. грађ. зак. говори о томе у прелим. прав. б.) Дакле живот и дејство закона обухвата све време које протече од његове публикације, обнародовања, па до укидања. За обичај, пошто нема Формалног акта којим се он уводи у живот, није могуће тачно одредити време његовог постојања. Нити би то иначе било потребно, пошто обвезно дејство једног обичајног правила потиче из народне свести и траје све док га не поништи какав нов обичај. Да се један закон можеукинути противним обичајем, одговара самом бићу права; Римљани су то изреком допуштали: Еа кего, циае грза з Њ г (јчае^ие сл»>Лаз сопзШиИ, заере ти1аН зо1п1 че1 1асЦо сопзепзи рориИ , Vе1 аИа ров1еа 1е$е Ша (Гпзк. I, 2. §. 11.). Испор: РисИа, бе-етоћпћеИзгесМ, II, р. 204. и даље). Али са модерном кодиФикацијом права обичајно је право свуда подређено писаном праву и сада се више обичају не признаје моћ укидања закона. Тако и