Branič

17*

број 6.

бранич

стр . 259.

§На, цит. дело, стр. 89. и даље. — Оаге18, Епсус1ор. и. МеЉос1. с1ег Кесћ^зтззепзсћаЊ, в1ез8еп, 1887. стр. 9—11. Уаппк рго1)1ета <1е11а ШозоКа с1е1 <ИпШ, Во1о§па, 1894, где писац исиитује иравац шкоде, коју преставља Ацолф Меркел, који би хтео, да Философију Права сведе на просту општу теорију права). §■ 29. Правни метод. Уз излагање разних облика правне науке иде и метод. Под методом (јлебобо?) у опште разумемо пут или процес којим долазимо до сазнања. Он зависи од два услова: од предмета познавања и субјекта који сазнаје. И доиста, метод који не одговара природи предмета, објекта, постизава илузорне и погрешне резултате: као што, с друге стране, ако није подешен према нашем разуму, интелекту, чини немогуће само сазнавање, — предмет постаје неразумљив. У погледу на предмет, метод је различан према различности својства и каквоће онога што се има знати: тако постају особени методи за поједине науке. Али, оно што се односи на субјекат, заједничко је у сваком методу, јер је за све иста мисао, што разним путевима смера, да из ствари и из појава, Феномена, прибира оно што је потребно. Ова мисао. било да се она примењује на природу, било на морална Факта, изводи из свог сопственог бића извесна срества или законе, на основу којих она поступа у својим операцијама, и на којима се оснива свака извесност сазнања, знања. Скуп таквих закона излаже се у Логици, основи сваког процеса сазнања, која зато улази у правни метод, као и у сваку другу науку. У погледу на специФична обележја правнога метода, довољна је за нашу потребу само једна напомена. Пошто се право из\ чава у своме троструком облику, догматичком, историјском и философском , не може се правна наука обрађивати као чисто емпиричка ни као чисто спекулативна наука. Она је практична наука у правом смислу речи, и као таква захтева подједнако и индуктивни и дедуктивни метод. Иидукцијом се онај који изучава издиже од конкретних и особених односа, до правила што њима управља, по познатом упуту Паудуса: поп ех геди1а гиз витаГиг, веД ех гиге циос1 ех геди1а јга1. Дедукцијом: полазећи од основног појма једне установе или групе установа, изводе се из њих особине које га карактеришу, и испоређује их са компликованим односима друштвеног живота. Једна преставља асцендентно кретање у коме се посматрањем и опитом (у ко-