Branič

стр . 296.

б р а н и ч

број 7.

мора је показала карактеристичну предусретљивост политичком плану владе. По пројекту који је она била усвојила министар правде располагао је са 2447 судиских места која је имао право попунити новим кандидатима. 1 ) У Сенату, предлог вотиран од Коморе претрпео је, нарочито заузимањем Ји1е8 8нпоп-а, знатне измене. Сенат је овластио владу да укине само 614 места, па, дакле, да толики број судија удали из судова. Чл. 11., у коме је стајала та одредба, изречно је забранио влади да може удалити више судија него што има укинутих места. Ове измене нису биле ни мало по вољи влади која је својим пројектом хтела да постигне двогуби циљ: прво, да из судства удали за њену политику незгодне елементе, а за тим, да тамо уведе своје штићенике које је хтела тиме наградити за изборне и друге услуге. Онај први циљ могао се постићи бар у размери оних 614 укинутих места, али овај други био је сасвим осујећен. Међутим влада је морала изнаћи ма какав начин да задовољи бар најнестрпељивије апетите. Како је имала права да од целокупнога броја судија уклони њих 614, то се она надала да ће многи од оних који су се сматрали као најизложенији тражити или премештај у другу струку, пенсију или ће послати своје оставке да би избегли ревокацију. На тај начин би министарству, осим оних 614 укинутих места, остао још неки известан број места за попуњење. Али се превизије министарства нису испуниле. Врло је мали број био оних судија које су пошле тим путем. Готово су све са резигнацијом очекивале незаслужену казну. Тада је министар правде прибегао једном другом веома занимљивом средству. Известан број судиских места био је остао непопуњенјош од времена Ви&иге-овога министарства, 1877. БиГаиге је и сам хтео да смањи број судија, али он није ударио путем којима је пет година доцније пошао кабинет Геггу-ев. Његов системнијени мало крњио начело судискога инамовибилитета, а међу тим водпо је, истина х ) Разуме се да пројекат у Комори није прошао без живе дебате; и међу самим ренубликанцима било их је који су подигли свој глас против политичке намере Кеггу-вога кабинета. Сго1)1е4 је рекао, да признаје да има судија који нису републиканци, али да њихову конверсију треба очекивати од слободнога убеђења које време доноси, а не од политике која се састоји у томе што ће над њиховим главама лебдети, у виду претње, евентуална ревокација. А КШо(; је довикнуо мннистру правде „Има нешто што већина нема права да учини, а то је : да насрне на правосуђе !"